Slažem se sa svima koji misle da u nedelju uveče u „Pioniru“ nije poražena košarka kao sport, nego – država!

Pod tim utiskom, plus slike iz Majdanpeka, pisao sam mom prijatelju Vladi Literi, koji već godinama živi u Portugalu, zadnja pošta Faro, sa idejom da se pred kraj leta moja Mira i ja iz svega ovoga, makar na deset dana, sklonimo u geografsko „dno Evrope“ (niže su samo Gibraltar, deo Sicilije i par grčkih ostrva).

Brzo smo, na žalost, čitavu priču preselili u „sobu za maštanje“, odloživši putovanje za neka bolja vremena. Za utehu, ponovo čitam sjajan roman „Godina smrti Rikarda Reiša“, u kome portugalski nobelovac Žoze Saramago (1922-2010) ironično opisuje prvu deceniju vladavine Antonia de Oliveire Salazara (1889-1970).

„Za sve nas u ovom zabačenom kutku Evrope, velika je sreća što imamo jednog čoveka uzvišene misli i čvrstog autoriteta na čelu vlade i zemlje, te reči izgovorio je doktor Sampajo i nastavio, ako ste posmatrali očima koje hoće da vide, nemoguće je da niste zapazili velike promene, uvećanje nacionalnog bogatstva, disciplinu, dosledno sprovođenje patriotske doktrine, poštovanje drugih naroda prema našoj otadžbini, njenom junaštvu, njenoj vekovnoj istoriji i carstvu…“

Rikardo Reiš reče da nije video mnogo, ali da „prati ono što novine pišu“, na šta će njegov sagovornik: „Treba gledati svojim očima, drumove, luke, škole, javne radove uopšte, i disciplinu, mir na ulicama i u dušama, cela jedna nacija posvećena radu pod vođstvom jednog velikog državnika, pod pravom pravcatom gvozdenom šakom u svilenoj rukavici!“

Diktator Salazar, autor korporatističke i autoritarne „Nove države“, bio je premijer Portugala od 1932. do 1968. godine, vladajući po matrici “Bog, država i familija“. Dve sedmine smo pregurali!