Piše Ivan Mrđen: Čovek sa velikim Č

Momčilo Vukotić (1950-2021), rođeni Beograđanin, odrastao u Rakovici, u podnožju one strane Topčiderskog brda što od Konaka i česme vodi do Topčiderske zvezde, stasao i čitav život uklesao u stadion na padini prema Autokomandi. Sahranjen u porodičnoj grobnici, na mestu sa koga svaki pogled natkriljuju četiri stuba za reflektore, pod kojima je odigrao više stotina utakmica u crno-belom dresu.“Imao je Partizan i boljih igrača od Moce (mada ne mnogo!), a od pre neku godinu nije više ni rekorder po broju nastupa za klub. Ali, kad se saberu fudbalsko znanje i učinak na terenu, dužina trajanja karijere i vernost klubu, za nas simbol FK Partizan može biti samo jedan - Momčilo Moca Vukotić”, prepisujem sa “Partizanopedije”, fan-sajta posvećenog statistici i istoriji crno-belih.Po onoj Duška Radovića “za druge se navija”, Partizan volim od kad znam za sebe. Na Stadion JNA sam redovno odlazio pune tri decenije. Počeo sam kao srednjoškolac, pa se to nekako poklopilo sa istorijskim Partizanovim pohodom do finala Kupa evropskih šampiona 1965/66. Kad su potom naišle sušne sezone moj drugar iz Građevinske tehničke Milan Matić nas je tešio da se strpimo dok u prvi tim ne uđe momak iz njegove osnovne škole (“Nikola Tesla” u Rakovici), za koga je tvrdio da će postati prava igračina.U junu 1968. Mata i ja smo maturirali, a tadašnji trener Partizana Stjepan Bobek je prvi put izveo na teren Momčila Vukotića (30. juna 1968. u Zrenjaninu, protiv Proletera, bilo 1:0 za domaćine). Sudbina je tako htela da po mnogima najbolji Partizanov igrač svih vremena pruži prvu priliku budućem simbolu kluba, za koga je i juče na ispraćaju rečeno da je “jedina prava legenda crno-belih”.Za razliku od komšija, Partizan nikad nije znao šta će sa svojim legendama. Oni su stadion nazvali po Rajku Mitiću, a u Humskoj su podlegli uverenju da “nije zgodno” da na taj način sačuvaju uspomenu na Stjepana Bobeka. “Poslovođa” čuvenih Partizanovih “beba” Vladica Kovačević ipak nije bio harizmatičan poput Dragoslava Šekularca, a najveći deo Mocine karijere se poklapa sa vladavinom ovdašnjeg najboljeg igrača svih vremena Dragana Džajića. Zvezda je za nezaborav sačuvala i Pižona Petrovića i Piksija Stojkovića, Partizanu je ostao rekorder Sale Ilić… Mnogo za statistiku, malo za legendu.

Možda i zbog toga ne treba žuriti sa predlozima da se stadion nazove po Moci Vukotiću. Bio je igračina koga su voleli i cenili, ali on nikad i nikog nije potcenjivao, niti sebe doživljavao većim od drugih ili iznad Partizana.Baš kako je napisao moj prijatelj Mice: “Gospodin, ali pravi, ne umišljeni. Beograđanin koji nije osećao potrebu da osvaja svoj Beograd. Legenda, ali istinska, koji, da se pita, ne bi ni poželeo niti voleo da se stadion JNA nazove njegovom imenom. I to ne zato što on to ne zaslužuje, već zbog svega ko je i kakav je čitavog života bio. On!”***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram