„Tek kad svane, biće nam jasno kao dan, da smo svo ovo vreme dok je vladao mrak, bili glupi kao noć!“

Ovaj aforizam mog prijatelja Ninusa Nestorovića, objavljen prošle srede, mogao bi da se uvrsti u udžbenike za buduće pisce „romana iz kojih su izbačeni nepotrebni delovi“, što je opet defenicija aforizma za koju nekoliko vrsnih autora tvrdi da je njihovo čedo.

Već na prvo čitanje uočljiva je savršena upotreba nekoliko dihotomija (dan – noć, svanuće – mrak, opamećivanje – glupost). Gotovo na korak od antologijskog aforizma Vladimira Bulatovića VIB-a: „Idealisti su se snašli materijalno, a materijalisti idealno.“

Posebna vrednost Ninusove misaone bravure su i vremenske odrednice. Nasuprot krajnje neizvesnom i neoročenom „tek kad svane“ stoji „svo ovo vreme dok je vladao mrak“, maltene kao trajno trpno stanje.

Nikakve duhotomije nema samo kad je u pitanju maestralna glagolska upotreba ličnih zamenica, jer se čitava konstrukcija bazira na prvom licu množine, od „biće nam jasno“ do „bili smo glupi“. Kome? Nama! Ko? Mi, brate!

A možda nama ovakvima i ne odgovara bilo kakvo svanjivanje upravo zbog toga da ne bismo shvatili koliko smo (bili) glupi. „Lako je biti lav, kad napraviš pustinju oko sebe“, nisam baš siguran da je legendarni VIB mogao i da pomisli da će posle više od pola veka ovaj njegov aforizam biti više nego aktuelan.

Mala je uteha da „svaki tiranin počinje kao imperator Cezar a završava kao kralj Ibi“, kako glasi aforizam Radivoja Bojičića, još jednog velemajstora ove književne forme.

Nama je danas potrebniji Dostojevski, više kao psiholog nego kao pisac. A on kaže: „Moć je data samo onima koji se usude da se sagnu i podignu je. Samo jedna stvar je bitna, samo jedna, biti u stanju da se usudiš!“