Piše Ivan Mrđen: A sad nešto, sasvim obično

I “stanje na tržištu” i ponašanje većeg dela beogradske rentijerske klase moj prijatelj je pokušao da razume kao tradicionalne obrasce malograđanskog ponašanja:“Malograđanština će dolaziti u raznim bojama: bela, crvena, crna, plava, žuta, zelena. Dolaziće u raznim ideološkim šiframa: prva i druga, katkad i treća. Stajaće ispod raznih zastava: evropska, srpska, ruska, jugoslovenska, američka. Kukaće na vlast a ponašaće se isto. Krstiće se pred ikonom a preziraće uboge. Ponosiće se svojom građanskom pristojnošću i mediokritetskim obrazovanjem, a svakome ko pokuša, koliko god skromno, da postavi pitanje zelenašenja i rentijerstva, da unese mrvu pravde u beogradski podstanarski pakao, malograđanština će zapušiti usta: totalitarizam! Levi populizam! Povratak u mračno doba!”Meni se, da budem iskren, mnogo više dopalo kako je profesor Krčadinac reagovao na ono “vrati se odakle si došao”, prisetivši se svojih baka i napisavši da bez njihovog velikog rada i još veće ljubavi ne bi bio “ni petina čoveka”. Uroš je tom prilikom objavio i slike majki svojih roditelja, Ružice Crepajski, devojačko Grubor, radnice u pančevačkoj Fabrici sijalica “Tesla”, i Nade Krčadinac, devojačko Jovanov, samostalne zemljoradnice iz pančevačkog Gornjeg grada.

(Na slici iz “Tesline” radničke menze, Ružica je u centru, tamne kose, pognuta, a Nada je snimljena na Zelenoj pijaci u Pančevu, gde je godinama prodavala voće i povrće iz porodične bašte.)“Šta mi je ostalo od njih? Poštovanje prema poljoprivredi i električnoj energiji. Rad kao vrlina, mukotrpan i posvećen rad kao jedino što može da te spase, kao jedino što na kraju dana vredi. I vera da je jedina uistinu ‘tvoja’ zemlja – ova crna zemlja iz koje rastu biljke.”Prošao je još jedan Osmi mart, uz već tradicionalna razmišljanja o pravima žena, posebno onih radnih, uobičajeno čestitarenje i sve prisutniji kičeraj, koji se ponekad ogleda baš u potrebi mnogih da na taj dan kažu nešto lepo o svojim suprugama, majkama, koleginicama… Pri tome se zaista retko stiže do onih stranica u porodičnim albumima gde ćete naći tek poneku “bakinu sliku”, pa sam i u tom smislu Uroševu objavu doživeo kao nešto posebno, baš zbog toga što je sasvim obično…

Ovih dana su se još neki korisnici društvenih mreža prisetili svojih baka i njihovih, gotovo po pravilu, teških života. Tako je žena koja tvituje pod firmom “najnoviji zeland” objavila priču po kojoj bi mogao da se snimi odličan film:“Baku su udali na silu sa 19 godina, iz Srema u Hrvatsku. Udovac s kćerkom, dobili dvoje djece, tri i pet godina, deda umro od tuberkuloze, ubrzo posle Drugog svetskog rata. Hteli da je isteraju iz kuće dedin brat i njegova familija, roditelji je nisu hteli nazad, molila ih…

Nisu dali da se vrati, jer se 'udala', kako bi njihovo imanje i sve ostalo njenom bratu. Patila se u toj kući, spletke razne, zvali policiju, ona nema gde. Imala je četiri osnovne, brat se školovao, šta će ona žensko. Pisala lepo i britko, bila je inteligentna i duhovita. Desnom rukom, a levak je bila.Postala je samouka krojačica, bašta, njive, prehranila decu. Umrla je u dubokoj starosti, puna života do zadnjeg dana, a srce mi se steglo kad je rekla pred smrt da joj je žao što nikad nije videla more.Njene ruke sam zvala ‘eurokrem’, od šava rukava su bile spaljene suncem, a ostalo belo. Navikla me na haljine po meri, dobre šavove, kvalitetnu odeću. Danas bi bila modni kreator. Koliko je ona volela život i duhovite ljude, nikad nisam čula da se požalila ni na šta. Obožavala da čita. Dođe mi onako baka…”Ovaj niz imao je mnogo retvitova i komentara, a meni se naročiti dopao ovaj sa potpisom “Clandestina”, takođe romaneksne strukture: “Moju baku (nanu) su hteli da udaju u najbogatiju familiju, međutim nana se zaljubila u deda Božu, bio prelep ali ženskaroš, sklon piću i problemima. Nana je propatila u životu pored deda Bože, ali nikad se roditeljima nije žalila. I oni su živeli u zabludi da je Boža ipak dobar zet…”Pravo da tvrdim kako u ovim pričama ima više života nego u svim novosnimljenim televizijskim serijama zasnivam na činjenici da sam o životu svojih baka opširno pisao u romanu “Koverat Ane Zonai” (“Prometej”, Novi Sad, 2021.). Majku mog oca Mariju Mrđen, devojačko Grubišić (1902-1932), nikad nisam video čak ni na slici, dok je baka sa majčine strane, Ana Zonai starija, udata Hodi (1898-1968), bila veoma prisutna samo u prvih sedam godina mog života… A onda su se moji roditelji razveli, braća i ja smo ostali sa ocem Antonom, majka je otišla u Nemačku, sa njenom familijom smo prekinuli sve kontakte, tako da imam samo jednu fotografiju na kojoj je moja baka Ana sa mojim sestrama od tetke, Jelicom, Verom i Nadom Radović.