Piše Ivan Mrđen: Stara fabrika preko puta BIGZ-a

Kolumne 24. mar. 202107:49 > 08:02
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

U zapisu o Beogradskom izdavačko-grafičkom zavodu, u kome sam nešto duže od tri godine baš lepo zarađivao za život, pomenuo sam staru fabriku hartije, na drugoj strani Bulevara vojvode Mišića.

Iako već decenijama nije u funkciji, ova zgrada je proglašena za spomenik kulture i pod zaštitom je države, kao jedan od najbolje očuvanih primera industrijske arhitekture u Beogradu i Srbiji, s početka Dvadesetog veka. S obzirom da se već decenijama na ovoj zgradi nalazi znak “Jugošpeda”, gotovo da je zaboravljen deo istorije kad se tu proizvodila hartija.

Mesto za izgradnju fabrike nije odabrano slučajno. Na tom mestu prethodno se nalazila parna strugara, u neposrednoj blizini je bila i Vajfertova Prva parna fabrika piva, a planirana je i izgradnja nove zgrade Državne štamparije. Podignuta je uz savski železnički most, a imala je sopstvenu industrijsku prugu, kej za pristajanje brodova na Savi i električni kran za istovar i utovar robe, sopstvenu pumpu za vodu. Takođe, fabrika se nalazila se u neposrednoj blizini Glavne železničke stanice, ako se još sećate gde je to bilo…

Odrastao sam uz tu reč – „fabrika“. U romanu „Koverat Ane Zonai“ („Prometej“, Novi Sad, 2021.)* ispričao sam kako su se u toj zgradi upoznali moj otac Anton i njegova druga životna drugarica, naša mama Janja, koja je posle razvoda mojih roditelja prigrlila, othranila i izvela na put moju braću Zorana i Vladimira i mene.

Moj otac je u Fabrici hartije i drvenjače Beograd radio između četvrte i desete godine mog života (od 1953. do 1960.), a naša mama Janja čitav radni vek (od 1950. do 1983.), prvo u starom pogonu u Bulevaru vojvode Mišića, a kasnije i u novom na Ada Huji.

Fabriku je 1921. godine sagradio ugledni beogradski industrijalac Milan Vapa (1975-1939), ali su je moji roditelji i njihovi drugovi, kumovi, prijatelji… smatrali svojom. Ponekad mi se činilo da tamo i nema nikog drugog, osim ljudi koje poznajem, koji su dolazili u naš skromni dom u Doksimovoj ulici na Čukarici i kod kojih smo mi, porodično, išli u goste.

Pročitajte još:

Neki su i živeli u samoj fabrici, gde je nekoliko stanova podeljeno mladim bračnim parovima, kao našim kumovima Olgici i Dragoslavu, kod kojih smo mogli da idemo samo nedeljom, kad smo prolazili i kraj velikih mašina. U Fabriku smo išli i uoči Nove godine po paketiće, koje smo primali od Deda Mraza u koga se prerušavao drug Spasoje, mislim da je on tada bio nešto kao komercijalni direktor. Priredba je trajala dok svako od dece ne bi nešto otpevao ili izrecitovao…

U toj „sali Radničkog saveta“ snimljen je najveći broj fotografija, na kojima su mama Janja i moj otac. Osim na sednicama i ispraćajima u penziju, tu su organizovani i novogodišnji dočeci, pa tako čuvam fotografije sa dočeka 1956. na kojoj je naš otac Anton sa našom majkom Anom i 1960. na kojoj je on sa svojom drugom suprugom, našom mama Janjom.

Preko fabrike se išlo na more, nabavljala zimnica, kupovale stvari na kredit… U fabrici su deca njenih radnika učila zanat, dolazila na praksu, radila preko leta za džeparac, zapošljavala se…

Sticajem okolnosti, stara zgrada fabrika hartije se našla u centru megalomanskog državnog projekta, pa nije isključeno da se ovaj spomenik najvećem privrednom usponu prestonice, preseli u razglednice i na sajtove tipa “Bio jednom jedan Beograd”. Ako ne preživi, neka ostane makar ovo podsećanje da su fabrike nekad čitavim generacijama bile sam život i čitav život!

* Roman „Koverat Ane Zonai“ možete naručiti preko sajta prometej.rs ili na telefon 065/422-92-01, po ceni od 792 dinara plus troškovi dostave.

Komentari

Vaš komentar