1
Ко se u sredu ujutru uputio ka Novom Beogradu i zatekao na Brankovom mostu ili Gazeli, mogao je da uživa u predskazanju svih lepota i blagodeti koje će nastupiti u ne tako dalekoj budućnosti – ako rušilačka i nelegitimna vlast ostvari svoje sumanute i korupcionaške namere i sruši Stari savski most. Tačnije, ako joj to dozvolimo.
Zbog asfaltiranja kružnog toka ispred TC „Ušće“ i zatvaranja dve trake na Brankovom mostu, u „špicastih“ devet sati ujutru, Beograd je uspeo da doživi potpuni kolaps, usred leta, školskog raspusta i godišnjih odmora. Gužve su se momentalno, preko centra grada, prelile i na Gazelu, a onda i na Autokomandu, čime je čitav grad, ničim izazvano, dospeo u saobraćajni vakuum.
Jedini spas bio je upravo Stari savski most, koji je uprkos svim kraterima, preponama i preprekama, nastalim od višegodišnje zapuštenosti, bio je jedini prohodan za saobraćaj. Tu takvu, jedinu vezu, najstariju, koja je preživela i nacističko miniranje 1944, dokazani rušitelji i iskonski mrzitelji ovog grada, a nadasve građana, planiraju da sruše.
Iako smo svoju nacionalnu posebnost poslednjih godina isprofilisali na taj način što smo postali jedina zemlja u Evropi koja planira da otvori najotrovniji rudnik, koja je dozvolila najprljavijoj fabrici na svetu da započne s proizvodnjom guma na najplodnijoj zemlji koju imamo, jedino što nam je uistinu preostalo jeste da u miru srušimo jedan od četiri mosta na Savi.
Zašto – zato što je neko obećao kupcima nakaznog „kineskog Julinog brda“ na Štajgi i u Bari Venecija, sumnjivog porekla i još sumnjivijeg kapitala, da mu „devetka“ i „sedmica“ neće drndati pod PVC prozorom. Na sve to, prinuđeni smo da slušamo poluobrazovane gradske oce, s vidnim nedostatkom trećeg razreda gimnazije, kako diskutuju o kulturološkim i istorijskim vrednostima „nacističkih građevina“. Ne bi li verovatno, ovakvom nacionalnom osvešćenošću, impresionirali one sa vidnim nedostatkom drugog razreda gimnazije.
Pročitajte još:
Zato bi Šapkelu, gradonačelnika bez ikakvog legitimiteta, koji je ustoličen na temeljima nezabeležene izborne krađe, trebalo uputiti da ako mu je do rušenja, isto može da sprovodi isključivo na sopstvenim arhitektonskim nakazama, koje je bez dozvola vozdizao po Beogradu, a na kojima još samo fale karijatide – po jedna Iva Štrljić na svakoj.
Isto može da primeni eventulno na sopstvenoj dedovini, tamo negde pod Golijom ili u svojim privatnim stanovima i kućama po Trstu, naravno ako mu Italijani to dozvole. U Beogradu, ni on, ni njegov gazda, ni sumnjivi kapital, ni serviseri organizovanog kriminala i korupcije, neće više rušti ništa. Ni Sajam, ni predratne vile na Starom gradu i Vračaru, ni dečja igrališta, ni parkove ni travnjake – a kamoli mostove. Koji narod na svetu je ikad došao na ideju da ruši most. Kao da ih imamo 400, a ne četiri.
Šta li bi nam Ivo Andrić rekao?
Sakloni i pomiluj.
Zato Beograđani, transparentima da se litijum neće kopati u Srbiji dodajte i neki s porukom da se Stari savski most neće rušiti. Ako smo leta 2018. prespavali zatvaranje Stare železničke stanice u Savskoj i ostali hipnotisani stihovima i pesmom „A sad adio“, koja je dopirala sa razglasa dok je poslednja kompozicija „isplovljavala“ ka Baru, ako smo se zagrcnuli od sopstvenih progutanih suza na tu užasavajuću prikazu razaranja naše istorije i tradicije (ja lično jesam, posebno na kolumnu Marka Prelevića u „Nedeljniku“), sada je trenutak da se probudimo iz tog košmara i ne dozvolimo da nam u istom vihoru prohuja najstariji most koji imamo.
Simbol našeg grada, naših života, odrastanja, povratka iz noćnih izlazaka, pevanja, dranja, urlikanja, trke s tramvajima, dremanja na zelenim lukovima. Taj most je simbol nas. Ono malo što nam je od njih preostalo posle ove zle pošasti.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
