Piše Dragan Popović: Nemanja može, a Milan ne može

A, da bih zaštitio kredibilitet sopstvene intuicije, moram da priznam kako mi i dalje sugeriše da će publike biti na toj utakmici.Ali, ajde da zanemarimo moguću atmosferu i ambijent na tribinama "Marakane" tog 18. februara, nego da se pozabavimo "hoće-neće" strategijom koja ide na živce, a kojom se konstantno služe svi krizni štabovi pa i ovaj naš.I, ne samo kada je reč o sportskim takmičenjima koja su inače žestoko "krajcovana", nego o sijaset postupaka kojima su duboko zadrli u uobičajene, normalne, svakodnevne aktivnosti ljudi. Da se razumemo, neke su mere morale da budu uvedene, manje ili više restriktivne i to je zarad zaštite od pandemije prihvaćeno. Nije bilo nekog masovnije izraženog, a kamoli revolucionarnog revolta. Što bi se reklo, šta ćete više od nas? E, kad je počelo cinculiranje, ovde može, ovde ne može, ovi mogu, ovi ne mogu... javila se nešto oštrija reakcija. Kada je UEFA dozvolila da na utakmicama Lige šampiona i Lige Evrope, na tribinama može da bude određen broj gledalaca, učinilo mi se da je to znak, da ne kažem zeleno svetlo i za naš Krizni štab. Učinilo mi se da bi relaksiraniji pristup, kada je "in vivo" praćenje sportskih događaja u pitanju i našim "korona velmožama" mogao da donese neki poen kod naroda.Činjenica je da ih, za sve ovo vreme pandemijskih ograničenja, nisu baš puno namakli. Poverovao sam da bi, poštujući nove UEFA propise, mogli i politički da profitiraju, jer je i ta sorta profita, osim primarno zdravstvenog, očigledno bila u igri. A, UEFA je ograničila broj gledalaca jednostavno i egzaktno. Odredila je gornju granicu do koje bi mogla da se toleriše popunjenost tribina. Odlučili su da je trideset odsto ukupnog kapaciteta prava mera. U SAD, pre neki dan, finalnu utakmicu NFL lige, pratilo je oko 25.000 gledalaca, što je i za njihove uslove bilo nešto više od trećine ukupnog kapaciteta tribina stadiona "Rejmond Džejms" u Tampi. Dakle, može se kad je velika lova u igri i kad takav potez bar malo sanira ogromne finansijske gubitke koji su usledili zbog odsustva gledalaca sa sportskih događaja.Neću zaboraviti da naglasim, kako su uslovi za boravak na tribinama takođe precizno ustanovljeni, baš kao i kaznene mere za nepridržavanje istih. Ukratko, nošenje maski, distanca, pranje ruku, merenje temperature. Napisana su i striktna uputstva za gledaoce, ali i za kontrolore, redare i radnike obezbeđenja. Ima razloga, zašto sam ovo izdvojio. Deluje prosto, ali je izuzetno naporno sve organizovati i realizovati, od početka do kraja. Nije mi namera da podstičem polemiku o tome da li je vreme za prisustvo publike na tribinama ili ne, jer mi se čini da je to i bio cilj onih koji su "pustili buvu", nego da pronađem odgovore na pitanje, zašto je ta mogućnost otpala? I zašto je zvanično, najednom, onako vojnički kratko i jasno, proglašena neizvodljivom u ovom trenutku.Odgovor koji će imati najkraći rok za proveru tačnosti, potražio sam tamo gde bi mogao da bude primenjen princip "navlakuše". Znate ono, teško ćemo to uspeti da uradimo, ali trudićemo se svim silama. To je opcija koja bi "u minut do dvanaest" dozvolila prisustvo publike, a oni koji su to izdejstvovali učinili bi sve medijske radnje, da budu proglašeni herojima. Klasičan prevarantski fazon, ali često primenjivan i ne retko uspešan. Sreća te ćemo za koji dan znati da li su taj štos opet primenili ili ne.Ostali odgovori su na "dužem štapu" i njih možete da tretirate kako vam je volja. Znam samo da je postojala mogućnost, koja pritom nije pretila apokaliptičnim posledicama, da desetak-petnaest hiljada gledalaca prati utakmicu Zvezda - Milan. Zaista mi je čudna bila odluka da se to kategorično odbije. Od tih "kompleksnijih" odgovora, najbliži mi je onaj koji zagovara tezu da se u pandemija situaciji, odluke donose na nekom drugom mestu, a ne na onom koje nam predstavljaju kao merodavno. Ili, ove naše niko ništa ne pita nego im jednostavno da do znanja šta moraju da urade, a oni nek ponude narodu objašnjenje za koje misle da je prihvatljivo. Naprosto je neko procenio da u Srbiji još nije vreme za prisustvo gledalaca na tribinama i tačka.Ko? Nije ni važno.Bitno je da znamo kako je moguće da to nisu ovi koji se ubiše da nam dokažu da jesu. Pojavila se i teza da su prazne tribine za susret Zvezda- Milan, odluka kojom je sprečeno nepristojno obraćanje gledalaca vlastima u Srbiji, ali je meni ta opcija manje verovatna. Ima još jedna, koja nije tako naivna. Odustajanje od organizacije utakmice sa publikom, podstaknuto je saznanjem da je za taj posao neophodno mnogo više sredstava i ljudi od planiranog, a da ne govorim o tome koliko je truda potrebno uložiti ne bi li bile zadovoljene zahtevne propozicije UEFA.Deluje logično da je lakše bilo dići ruke od toga, nego se suočiti sa kritikama za loše obavljen posao. Šta god je uticalo na odluku Kriznog štaba, a saznaćemo kad-tad o čemu se radilo, ne bi trebalo da gubimo iz vida da je još jednom demonstriran bezobrazluk i vređanje inteligencije naroda. Najveći problem, kada je reč o jednoj fudbalskoj utakmici, odnosno mogućnosti da je sa tribina prati određen broj gledalaca, evidentno nije u ovoj nesrećnoj epidemiološkoj situaciji. Primetili smo da su se oni koji u Srbiji odlučuju, često iza te pošasti krili, koristeći je kao paravan za nešto sasvim drugo. Ponekad su nastupali kao brižni, ponekad kao silnici, a sve u sličnim situacijama "na terenu". Zato nam ne preostaje ništa drugo nego da svaku njihovu odluku preispitamo i protumačimo na više načina.Pravi problem su dvostruki aršini. Kako, recimo, može da bude dopušteno okupljanje po tržnim centrima, posebno za neki "Crni petak", po splavovima, na koncertima organizovanim po klubovima i to u zatvorenom prostoru? Ili, kada je svečano otkrivan spomenik Stefanu Nemanji? Za ove koji bi da menjaju teze, odmah da priznam, nisu mi mrski ni Nemanja ni spomenik. A problematično je kada se okupljanje planira, sa sve merama koje je propisala UEFA, za prisustvo na tribinama kada igra Zvezda. Isto bih napisao da je Partizan, ili bilo koji treći naš klub u pitanju. Kao da se neko igra sa našim zdravim razumom i to namerno. Ostaje mi da jednom nedovršenom rečenicom završim tekst. Pa, nismo baš toliko...Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram