Piše Dragan Popović: Na vuka povika, a...

A, onda, dva dana kasnije, naši pobediše reprezentaciju Finske i poče druga pesma. Traje još, a sve u stilu "puj pike ne važi", šlihtarsko skupljanje prethodno dripački bačenog drvlja i kamenja.Mislio sam da će dežurnim "ložačima" i hroničnim mrziteljima da proradi strpljenje i da će preskočiti ovu lošiju epizodu košarkaša, ali avaj! Da su se tog posla latili samo iznajmljeni ili pakošću zadojeni "forumaši", ni po jada, nego su se i neki sportski novinari pridružili tom (ne)soju.Vazda sam, u situaciji kada igra naša reprezentacija i izgubi, a bez obzira na sport i takmičenje, stvari merio na osnovu dva jednostavna aršina i nisam odustao do dana današnjeg. Zanimalo me je ko je u toj utakmici dao sve od sebe, onoliko koliko je mogao i umeo, a ko je mogao i umeo, pritom ostavljajući utisak da nije hteo? I, tek kada neko iz ove druge kategorije svojom upornošću i nezainteresovanošću počne da "bode oči", dešavalo mi se da reagujem.U ova dva susreta, sa selekcijama Švajcarske i Finske, nisam primetio tu osobinu ni kod jednog igrača i zato me je pogodila kanonada uvreda i opužbi, kao i uvek kad su ispaljene na račun nedužnih. Momci su se odazvali pozivu selektora, odigrali na nivou kojim raspolažu znanjem i umenjem i šta sad? Na kraju, ostali su konkurentni u trci za nastup na prvenstvu Evrope, što i jeste bio cilj.A, meni, niti je cilj, niti ima potrebe da ikoga opravdavam, dok za one, za koje leka nema, rekoh šta sam imao.Hteo bih ipak, težište priče o utakmicama košarkaške reprezentacije Srbije i onome što su FIBA "prozori" obelodanili, da prebacim na polje koje traži ozbiljniji, manje licemeran, a svakako svrsishodniji pristup.Kvalifikacije za prvenstvo Evrope i FIBA "prozori", odnosno termini i principi koji su morali da budu poštovani, otkrili su neke suštinski bitnije pojave, nego što su puki porazi i pobede. A, da ne preskočim, sve u okolnostima koje su nametnute i koje su bile u stilu "uzmi ili ostavi".U sličnoj situaciji, neplanirani porazi od timova koji spadaju u tzv. treću ligu evropskih selekcija, našle su se i reprezentacije: Španije, Litvanije, Nemačke, Turske... Pomenuo sam njih, jer su to reprezentacije sa renomeom i statusom potencijalnih osvajača medalja na šampionatu, ali bi taj niz mogao da bude nastavljen sa timovima: Crne Gore, Rusije i Letonije. Uzeo sam u obzir realnu vrednost tih reprezentacija, onu koju bi imali na parketu da je bilo moguće sastaviti tim od najboljih igrača koje te države imaju. I uradio ono, što bi uradio svako ko ima nameru da bude objektivan. Iščitao reakcije njihovih navijača, trenera, igrača.Verujte mi da ni u jednoj od tih država mediji i društvene mreže nisu bili tako surovi prema svojim košarkašima i selektoima, kao što je to bilo u Srbiji. Ma, ni približno u toj meri. A, pisali su, komentarisali, polemisali...Ono, što je kao tema bilo dominantno, zaista je zanimljivo i voleo bih da umesto svađalačko-navijačkih komentara i "osvrta", nešto u tom stilu napadne i naš medijski prostor. Gotovo svi su primetili da im je domaća košarka opasno načeta i da su, tek u uslovima koje je FIBA svojim inaćenjem uspostavila, to mogli jasno da vide. Pronašli su u toj konfuziji, stvorenoj u sukobu FIBA-ULEB, nešto iz čega bi mogli da izvuku korist. I, šta su utvrdili?Da generacije mladih igrača nemaju prilku da košarkaški sazrevaju do nivoa vrhunskih, jer su klubovi "zatrpani" strancima. Da je uočljiv nedostatak međunarodnog iskustva i manjak utakmica koje bi zahtevale maksimalnu koncentraciju igrača. Izračunali su da oni koji ne igraju bitniju ulogu u jakim klubovima provedu na parketu tek nešto više od desetak minuta u proseku. Reč je o susretima Evrolige, Evrokupa, pa čak i domaćih šampionata. Zaključak kod svih njih bio je nedvosmislen. Trebalo bi nešto promeniti na tom polju, a ne istresati se na momcima koji možda i ne mogu bolje.Sve su to zapažanja trenera iz država koje slove kao košarkaški razvijene, a njihove reprezentacije prolazile su rezultatski lošije od očekivanog u ovim kvalifikacijama. Dakle, ozbiljno razmišljaju o tome, kako da svojoj deci obezbede prostor, vreme i mogućnost da postanu vrhunski.I umesto da se time bavimo, da raspravimo već jednom, hoćemo li košarku da održimo na nivou koji su generacije dostizale, jačale i čuvale, mi doživljavamo da nam "banku drže" bilmezi po forumima i ćutke prelazimo preko kolonizacije i ovog sporta.Jedan od retkih naših trenera, Miroslav Muta Nikolić, rekao je ono što bi svako dobronameran, ko voli i poznaje košarku, potpisao."Odlaze nam mladi igrači u tamo neku Mađarsku, Rumuniju... Kakve su, bre, to košarkaše zemlje? Pa, zna se gde je najbolje da se razvijaju mladi igrači. I onda dolaze Amerikanci, koji nisu uopšte neki kvalitetni igrači. To je problem!"Ne, ovde su medijski prostor uzurpirali mangupi kojima je bitan rejting emisija, bez obzira šta se u tim emisijama radilo i baljezgalo. Bitan im je broj komentara, makar ih devedest odsto bilo idiotskih. Obesmisliše sve, a meni je naročito krivo što to rade sa košarkom. Našom košarkom, našom decom, trenerima i na kraju što to rade ljudima koji su u košarci tražili izlaz iz stanja koje liči na ubrzanu aneksiju čitavog srpskog sporta.