Siguran sam da mnogi pamte doba kada su naši klubovi u najpopularnijim sportovima, košarci i fudbalu, imali po jednog, neki i dvojicu stranaca u timu i to nam je delovalo relativno normalno. Delovalo je normalno, jer je održavanje uspešne konkurencije sa jačim evropskim ekipama to zahtevalo i nismo se previše bunili, što su neki naši klinci gubili prostor za takmičarsko sazrevanje.

Nemojte da brinete, neće ovo biti jedan od onih tekstova gde se otkriva rupa na saksiji, niti će odisati žalom za „dobrim starim vremenima“.

Cilj mi je da skrenem pažnju na jednu nimalo naivnu pojavu u sportu i moguće razloge zbog kojih nas ta pojava iritira u poslednje vreme. A, podstakla me je žestoka kritika Dina Rađe, bivšeg vrhunskog košarkaša, baš na račun pogubne politike angažovanja stranaca, prevashodno u ABA ligi.

Prepričaću suštinu onoga što je Rađa izjavio, kako bih na osnovu toga mogao, bar da naslutim uzroke. Kaže Rađa, da ne vidi smisao postojanja ABA lige u kojoj igra 40 Amerikanaca, jer je to regionalno takmičenje zamišljeno kako bi se razvijali domaći mladi igrači, konstatujući da se sve pretvorilo u šampionat kojim dominiraju oni sa više novca i više Amerikanaca u timu. Poentirao je izjavom da ne zna koga to takmičenje više interesuje, i da se ne seća kada je poslednji put pogledao neki meč ABA lige.

Rađa je samo poslednji u nizu bivših sportista i stručnjaka, koji su konstatovali da su se klubovi u najprofitabilnijim sportovima, košarci i fudbalu, u svim državama nastalim iz one SFRJ pretvorili u „tuđe“. Nažalost, na tom nivou konstatacija, tematski se završava oko devedeset odsto svih medijskih „formi“ upriličenih da nas o tom problemu obaveste. Bilo je i ima, intervjua, komentara, osvrta, kolumni u kojima nam neko sugeriše da je stanje u tom segmentu sporta loše i da bi trebalo nešto učiniti. Nisu ti pokušaji, da nam se da do znanja kako stoje stvari, za potcenjivanje, naprotiv.

Nedostaju razrada i zaključak, ili što bismo rekli, nedostaje najbitniji deo, osvrt na to zašto ili iz kog razloga se nešto loše dešava? Konstatovati je u redu, čini se da bi to mogao svako, iole upoznat sa situacijim, ali to nije dovoljno. Šta imamo mi od toga da nam neko kaže kako se naša deca u sportu tretiraju kao sirovina za „brušenje“ na nekom drugom mestu ili za firme koje će kasnije debelo naplatiti gotov proizvod? A, čast izuzecima, u naše fudbalske i košarkaške klubove dolaze stranci, igrači sumnjivog kvaliteta, uz napomenu da to neko plaća. Ko? Možda država, na različite načine, ili neko ko državu koristi kao posrednika?

Logično je postaviti pitanje, zašto te pare ne uložiti u razvoj naših talentovanih klinaca, kasnije zaraditi na prodaji, čime bi finansijski to bilo povoljnije po naše klubove, a ako ne povoljnije, ono bar isto kako je sada? I, nema odgovora.

Siguran sam da odgovor nije po sistemu „kud svi Turci tu i mali Mujo“, odgovor koji nam nude neki mediji i „forumaši“, ubeđujući nas da svi koji žele da naprave neki rezultat u najjačim takmičenjima rade tako, pa nećemo valjda jedino mi mimo sveta. Čuvena fraza, koju nam prodaju nerazumni ili bezobrazni, čim posumnjamo u namere onih koji bi da nas uvedu „u kolo“ preko veze. Ej, čine nam uslugu, a mi se jogunimo. Sram nas bilo!

Pre će biti da je proces dogovoren i da je neko u naše ime pristao da izvozi najtalentovanije sportiste, a da pritom njihova mesta popunjava strancima. To se onda zove kolonijalizam, u ovom slučaju i sportski. Regionalno „tržište“ kao da je podeljeno po principu menadžerskog nadgledanja, te je tako za Hrvatsku i Sloveniju zadužena jedna ekipa, za Srbiju, Crnu Goru i neku od bivših republika SFRJ druga i tako do „pokrivanja“ čitave teritorije…

Drugo objašnjenje je manje suptilno i obavezujuće, ali je opet u vezi sa podelom teritorija i svodi se na zadovoljavanje interesa finansijski moćnijih, a na uštrb interesa, prevashodno košarke i fudbala, u državama regiona. Dakle, radi se o monopolima, te je to više lokalna strategija „obrtanja“ love. Ko je i kako došao do pozicija monopoliste, važno je, ali ne u ovom kontekstu. Bitnije mi je da se rešimo zablude kako to kod nas, kad su pare u pitanju, neko nešto ne ume, kako nam konstantno neko nešto „uvaljuje“ i takve nebuloze. Ajde, da isključimo dogovorene „kvote“ stranih igrača na koje su pristale države, da nam se ne bi nakačili zaduženi za detekciju teoretičare zavera. Ili, možemo da isključimo sportski kolonijalizam, ali ne i organizovano mešetarenje. Ostaje jedino da se ponadamo, kako neko od tih „pozicioniranih“ ima dušu i da bar malo poštuje trud stručnjaka koji rade sa decom, obezbeđujući im „robu“ za izvoz.

Eto, ja pronađoh bar dve verzije koje mogu da zaliče na odgovor koji svi tražimo, ali nikako da ga dobijemo iz usta onih koji mnogo znaju. A, konstatacija…na pretek. Znam da tu nema improvizacije i da tržišni princip ne funkcioniše po principu slučajnosti. Predugo sve traje i to organizovano, da bi bilo slučajno.

I, da se razumemo. Ne mrze ljudi strane igrače, nego mnogo vole da prate, gledaju i navijaju za svoje sportiste. Ne znam šta je tu sporno?