Odavno je prošlo vreme kada su se ljudi pre odlaska na posao, naravno uz jutarnju kaficu prelistavajući novine (počevši od poslednje strane), informisali o sportskim dešavanjima, da bi onda u večernjim satima željno išekivali televizijske izveštaje sa odigranih utakmica ili nekog takmičenja.

Deluje, više nostalgično nego priželjkivano, ali poenta nije u tome. Društvene mreže, pre toga sam internet kao „čudo“, preuzeli su ulogu klasičnih pisanih i elektronskih medija i ustanovili potpuno novi vid komunikacije sa javnošću.

Ali, da se manemo opštih mesta i konstatacija, jer ih je svima…

Društvene mreže jesu, sportu i sportistima, učinile par epohalnih usluga, ali se bojim da su svojim „mogućnostima“, neke dokazano dobre stvari i poremetile. Svesnim ili nesvesnim, sopstvenim ili tuđim baljezganjem po tim mrežama (Fejsbuk (Facebook), Instagram, Tviter (Twitter…)), sportisti su nebrojeno puta doživeli sudbinu žrtve, a neki su toliko loše prošli da im se ogadilo bavljeje sportom, te su ga napuštali.

Želja ili trend, da se svaki trenutak ovekoveči i svaka izgovorena reč zabeleži, da se učestvuje u jurnjavi za spektakularnim, još bolje škakljivim scenama u kojima učestvuju sportisti, rodili su teško podnošljive situacije za momke i devojke koji su hteli samo da se bave sportom. Onako kako su ih naučili da se sportom bave na terenu i izvan njega. Najnormalnije, iz zadovoljstva, a bez trauma.

Ali, ne! Lovci na kintu, koristeći blagodeti novije medijske podforme, ne daju mira.

Naježim se svaki put kad u novinama, na portalima ili sajtovima ugledam naslove: „Gori tviter“, „Zapalio se instagram“, „Usijao se fejsbuk“… Naravno da nisu krive društvene mreže, nego njihov uticaj čiji sadržaj kreiraju pogani ljudi koje sport ne zanima.

A, čime se sve služe? Zamislite scenu u kojoj sportisti u žaru borbe izgovore po neku ružnu reč. Novije tehnologije imaju mogućnost da sve zabeleže i skladište. Zloupotrebom takvih „materijala“, moguće je posvađati sportiste, najpre kreiranjem onda i plasiranjem lažnih vesti preko društvenih mreža. Potom kreće lavina. U posao dizanja tenzija uključena je i armija botova koja po tim društvenim mrežama huška i lovi naivne. Ti koji se „navuku“ na pokvarenu rabotu Instagram-Tviter magova, kasnije se okreću protiv sportista, onih istih koje su voleli i poštovali.

Opasnost preti, recimo i sa ove strane. Previše informacija o životu nekog sportiste dovodi do zasićenja kod navijača, a ako su vesti plasirane da uvrede, ponize i obrukaju, onda se dovodi u pitanje dotadašnja privrženost sportisti ili klubu. Pa, ko će onda ozbiljno da se posveti sportu, ako zna da ga na društvenim mrežama čekaju kreteni. Iskompleksirani, alavi, bandoglavi…svejedno!

Ili ovo. Ti kreteni mogu da budu i iznajmljeni da love tvitove poznatih sportista i svaku problematičnu izjavu ili opasku, možda i iz zezanja odaslatu, protumače kao nekorektnu (ne daj Bože politički) i proslede na milion adresa. Neposlušnima, odnosno onima koji se ne ponašaju po želji Tviter-Instagram zulumćara, može biti „namešteno“ i pokretanje raznoraznih disciplinskih postupaka.

Primera zloupotrebe društvenih mreža ima na pretek, a sportisti su među najbrojnijim žrtvama. Valjda zato što ljudi misle da imaju para, pa ih je moguće uceniti. Razlozi mogu biti i bezazleniji, ali nijedan nije potpuno bezopasan. Naravno da su primećene i „suicidne“ varijante korišćenja društvenih mreža, ali za sopstvenu glupost i povodljivost nekog sportiste ne možemo da optužimo Tviter, Instagram ili Fejsbuk.

Nisam neko ko pljuje po društvenim mrežama reda radi, nego sam protiv njihove zloupotrebe od strane tradicionalnih medija i to je ono što me je podstaklo da pišem. Naprosto mi nije jasno, zašto su u tradicionalnim medijima toliko prisutna „preuzimanja“ sa društvenih mreža, bez prethodne provere istinitosti sadržaja. Pa, nije moguće da je broj posetilaca sajtu, portalu, čemu već, bitnija od kredibiliteta medijske kuće? Ili jeste?

Tradicionalni mediji sigurno gube bitku sa društvenim mrežama na polju razmene informacija, jer to je neminovno. Uostalom, tako je u svoje doba televizija potisnula štampu ili radio. Direktno obraćanje korisnicima putem društvenih mreža i komunikacija pokazale su se kao uspešan metod rada i tu nema plakanja. Mene je zabrinuo uticaj koji će društvene mreže imati na populaciju koja dolazi, a jedan deo te populacije svakako će poželeti da se sportom bavi bezbedno. Ne mislim na fizičku bezbednost, nego mentalnu.

Kada tradicionalni mediji uspostave „saradnju“ sa svojom publikom na način koji su razradile društvene mreže, ne svodeći komunikaciju samo na puke komentare, možda i bude nečeg dobrog. Možda i prebolimo zulum tviter trolova, pritom dajući do znanja deci, koliko pogubne mogu biti neproverene informacije.

Nadam se samo da ova mladež koja stasava i želi da se bavi sportom neće biti duhovno oprljena silnim „paljevinama“ sa društvenih mreža kad jednog dana bude tražila sportske informacije, ispijajući neki napitak za vedriji početak dana i kada prateći sportske događaje neće morati da razmišlja o budalaštinama serviranim iz tviter-instagram-fejsbuk trovačnica. Nažalost, ne postoji protivotrov, ali izreka: „Ne jede se sve što leti“ može da pomogne.