Piše dr Dejan Žujović: Ulični hodač

Kakva je upotrebna vrednost ovoga u današnje vreme?Razmislite. U susretu pristojne osobe sa bitangom, pristojan čovek nema nikakve šanse. Njega koče ispravne kulturološke norme, procena šta sve može da izgubi (karijeru, porodicu, društveni ugled) i gledaće po svaku cenu da izbegne sukob i povuče se. Bitanga nema takvih nedoumica.E, ovo vam je dragi prijatelji, i odgovor na pitanje zašto tako malo čestitih ljudi diže svoj glas na toliku količinu nepravde, agresije i lopovluka. Svoju katanu sam davno podigao iznad svoje glave i jasno pokazujem da više nemam šta da izgubim, jer ništa nisam ni imao. Osim svoje dece, koja bi me najviše usrećila da komuniciramo preko Skajpa, bar bih znao da nisu lepila plakate ili botovala da bi došla do posla.Nije da nisam imao svojih prilika. Svojevremeno, savršen razgovor sa svetski poznatim pulmologom, direktorom bolnice u Hanoveru išao je sjajno sve do trenutka dok me nije upitao zašto toliko mojih sunarodnika dolazi u Nemačku da bi radilo. Žuta minuta. Klapna. Izvinite, jel' ono moj deda došao Vašem dedi na kućni prag i ubio ga, ili je to, možda, Vaš uradio mom, 1944. u Kraljevu? Pa koliko puta ste nas pržili do kamenog doba, šta očekujete, da budemo Singapur? Muk. Nikada više ni pozdrav.Ironija je što mi je svojevremeno, nakon pet godina rada na određeno, tadašnji direktor, kadar SPS-a, rekao da me nikada neće primiti za stalno jer nisam patriota. To mu baš i nije zasmetalo da me kasnije smesti u autobus sa pedeset istih ovakvih lekara, domaćih izdajnika, na putu za Prizren, u trenutku kada su se i vojska i policija povukli sa Kosova. Možda sam mogao da odbijem. Samo sam razmišljao o mojoj braći iz Kraljeva koji su bacani na gradove koje nikada nisu ni videli, i tamo ostavljali kosti, od Vukovara do Đakovice. Kako da stanem na oči svojim prijateljima? Jebeni udbaši, šoferi, su baš morali da voze Ibarskom magistralom, tako da sam u jednom trenutku video majku i oca, koji blage veze nisu imali gde im ide sin jedinac. Taj bol u grudima ću da pamtim celoga života.Možda ovo sa Nemcom i nije bio neki patriotski postupak. Moj pradeda Mladen, mašinovoda koji je pokušao da onesposobi svoj voz, noć uoči svog streljanja je napisao oproštajno pismo svojoj ženi Desanki koje mi se urezalo u srce. Možda ja ne volim državu Srbiju, ali ja mnogo volim zemlju Srbiju, ljude koji je čine. I svoje pretke koji su mi preneli gen da stegnem zube kada užas dođe, ali da ne uzmaknem nikada. Da budem luđi od svakog ludaka. Bezobrazniji od svake bitange. Da nemam kalkulacija. Da čvrsto držim svoju katanu iznad glave.Zašto jedan doktor o ovome piše uopšte?Zbog svih onih penzionera koji mu ulaze u ordinaciju sa šugavim Informerom ili Kurirom pod miškom, a penzijom od 11-15 hiljada. Zbog mladih ljudi koji mu dolaze razvaljeni jeftinim ekstazijem. Zbog svih onih čestitih ljudi koji su digli ruke od sebe i svojih života. Zbog svih onih koji kažu da može da bude i gore…Zbog svih diskretnih heroja koji čine da kada pomislim na Srbiju, širim svoje grudi do praga bola - pametnih, vaspitanih, obrazovanih ljudi koji u ovom društvu nemaju imena.Zašto se ovaj tekst ovako zove? Ako to ne znate, i nije bio za vas.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram