Umireš li? Ovo slobodno svako može da me pita dok slušam ovaj Rundekov prepev Pesme o sokolu Maksima Gorkog. Mnogo je lepa pesma dok se recituje na ruskom. Inače, ovo je prva pesma Gorkog prevedena na srpski, 1900. godine, od strane Nikole Nikolajevića. Malo je poznato da je još uspešniji prevod uradio kralj Aleksandar Karađorđević, koji je objavljen nakon njegovog atentata, 1935. Čuvaj krila, sokole, rekla mi je jednom. Ali, kao pravi soko rado bi ih skršio, samo zbog tog lepog osećaja slobode.
Umireš li?
Da umirem, s uzdahom reče ranjeni soko. Slavno sam proživeo svoj život!… Ja poznam sreću! Borih se hrabro!… Ja nebo videh… A ti ga nikad videti nećeš tako iz bliza, kukavna zmijio! Ah, šta je nebo? Samo praznina… Kako bih mogla po njemu puzat'? A tu u tmini meni je divno… toplo i vlažno! — odvrati zmija slobodnoj ptici, pa se u duši nasmeja njenim rečima ludim… Setih se ove pesme večeras dok sam sedeo sa prijateljem u svom omiljenom lokalu. Čovek dolazi po savet, ima problem sa zaposlenjem supruge. Gledam prijatelja. Delija. Ljudina. Preko sto kila čestitosti, obrazovanja, kulture, ali i sirove muške snage. Nas dvojca bi u neka druga vremena bili dobri hajduci. Ratnici. Sada razmišljamo čiji anus da posetimo. Balansiram sa savetima, muškost da mu ne uvredim. Da ima mere u predstojećim razgovorima. A kroz glavu prolazi moj scenario tih razgovora. Kako kuja polupismena, a na dobrom položaju, cvili i moli. Obećava. Eh, sokole… Mnogo saveta ovih dana dobijam sa svih strana. Svi bi me popravili na svoj način. Kako da objasnim ljudima da ako biram između toga da vam se svima dopadnem ili da se osećam slobodan, uvek ću da izaberem ovo drugo. Po svaku cenu! Makar me gledali kao totalnog gubitnika, netalentovanog političara, lošeg govornika. Ali taj osećaj, taj neobjašnjivi ponos u grudima, kada se osećaš i dalje svoj, ničiji i bez cene. To je moje nebo, dragi moji, i ne dam ga nikome. Ne zameram energetskim gmizavcima što vole mrak, toplinu i vlažnost po kojoj puze, ali nebo je moje.
Koliko puta sam se osetio kao anomalija. A kroz glavu prolaze slike. Kolone jadnih Srba vezanih tankim kanapom kako ćutke u koloni prilaze jami. Magarac koji poslušno stoji vezan za plastičnu stoličicu. Prazne ulice u vreme policijskog časa. Beskrajni redovi za vizu ispred ambasada. Letovanje,
bato… Ma neće mi niko navući am, makar me ubili. Nema pregovora. Napravljen sam kao slobodan čovek, i kao takav ću skončati. Kao i svi moji preci, u jednom trenutku ću ostaviti ovaj svet i povući ću se na neko brdo. Kada me borba umori. Kada ruke otežaju. Osamiću se u prirodi i tihovaću.
Ali nikome neću dati svoja krila.
Što se Rusa tiče, u piću vodim 2:0. Jednom sam pio sa nekim njihovim slikarima i sećam se da su simpatične, bradate debeljuce spavale kao mačići ispod stola. Drugi put sam stao na crtu nekom njihovom bilderu, i dok je on isključivo vozio votku, ja sam se zekio sa njim šarajući kao manijak. Sledeća scena na terasi zetove diskoteke: Čovek tri puta veći od mene diše duboko, raširenih nozdrva, kao preumoran bivo, dok se oko njega širi para, jer je bilo hladno. Čestita mi na kapacitetu, dok se ja divim njegovim dimenzijama. Lakonski odgovara da je u svojoj provinciji na dvestotom
mestu. Razmišljam da u toj Rusiji žive divovi. A onda, jednoga dana, srećem njihovog diva. Ulazi u moju ordinaciju sa crnim povezom preko jednog
oka. Priča srpski sa čudnim akcentom i isprva pomišljam da je Makedonac. Ispravlja me da je Rus iz Osetije. Albert Andiev. Dobrovoljac snajperista koji je bezbroj naših momaka spasao širom Kosova.
Pročitajte još:
Kolega sa suprotne strane ga je u jednom momentu otkrio, metak prolazi kroz lobanju i izbija mu oko. Završava na VMA. Posle četiri dana beži nazad svojim drugovima i sa jednim okom postiže još četiri smaknuća. Znam da će gomila globalista da grakne na ovu priču, ali – ljigavci, marš nazad ispod kamenja iz kojih ste ispuzali!!! Ovo je priča o sokolovima. Gledam ga i ćutke pokazujem na vrata svoje ordinacije. Zbunjeno me posmatra, beskrajno skroman u držanju. Ovo za tebe ne postoji, dragi prijatelju. Kada god i šta god da ti treba, tu sam. Dosadno ti je? Želiš samo priču? Dođi, biće mi čast. Sokoli se prepoznaju i cene. Takvom čoveku, iako je oženjen našom državljankom, ova država ne daje državljanstvo. Naše patriote. Preko krvi tuđe dece. Preko tuđih spaljenih kuća. Stiven Sigal je imao prednost. Bolje da te obese zbog vernosti, nego da te nagrade za izdaju, stoji na Albertovom profilu.
Soko krikne, Oh kad bih se bar još jednom vinuo u nebo!
Neprijatelja bih pritisnuo k ranama na grudima
I on bi se udavio u mojoj krvi! O, srećo bitke!
A zmija promisli i predloži slobodnoj ptici:
A ti se dovuci do ruba litice i baci se u ponor.
Možda te krila podignu i proživiš još malo u svojoj stihiji!
I on krene, raširi krila, udahne punim plućima,
sevne očima i baci se.
Brzo je padao, lomeći krila, gubeći perje…
Struja potoka ga je prihvatila i,
opravši krv, odenula u penu, odnela u more.
A morski talasi su se jaučući razbijali o stenje…
I telo ptice se izgubilo u morskom prostranstvu.
Umireš li?
Da, umirem!
Ova kolumna je napisana da bi mogla da se pročita za pet minuta, dok slušate Rundeka i Ruskayu. Ako ste je pročitali na “suvo”, vratite se na početak i pročitajte je uz pesmu. Tek onda ćete je stvarno shvatiti, sokolovi moji…
Dragi prijatelji, pomozimo ljudima koji su ostali bez posla zato što su imali obraz i kičmu. Sav prikupljen novac će biti upućen ljudima koji su egzistencijalno ugroženi zbog nehumanih reakcija režima. Pokažimo solidarnost prema ljudima koji su u životu napravili samo jednu grešku – bili su
časni.
Raiffeisen banka AD
Dinarski 265000000576857940
Devizni RS35265044000005631664
EUR SWIFT/BIC. RZBAATWW
USD SWIFT/BIC. RZBAATWW
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare