Pre nekoliko dana sam napisao tekst o poređenju bogatstva u različitim istorijskim periodima. I sam sam vršio takva poređenja u knjizi "Bogataši i siromasi“ i koristio argument Adama Smita (Adam Smith) da nečije bogatstvo treba meriti prema količini rada kojom raspolaže.

Drugim rečima, bogatstvo treba sagledati u istorijskom kontekstu. Naveo sam dva primera kako poređenja bogatstva mogu da dovedu do pogrešnih zaključaka: kada se bogatstva iz različitih istorijskih perioda porede tako što se porede količine istih dobara (poređenje Kreza i Bezosa), i kada se mešaju bogatstvo i moć.

Sada bih želeo da bolje objasnim probleme koji se javljaju pri poređenju bogatstva (ili prihoda) iz različitih istorijskih perioda, pošto to neposredno utiče na naše shvatanje prošlosti i pokreće neka ključna filozofska pitanja.

Razlog što je teško izmeriti bogatstvo iz različitih perioda nije samo nedostatak podataka za veći deo istorije, već i nemogućnost opravdanog poređenja bogatstva ili tipične potrošnje iz prošlosti i današnjice. Neki ekonomisti smatraju da činjenica što ljudi iz prošlosti nisu imali određene pogodnosti koje mi imamo danas znači da su bili mnogo siromašniji od nas. Ovo je slučaj sa Nordhausom i DeLongom, koji vide istorijski napredak kao smanjenje troškova veštačkog osvetljenja – pristup koji je Angus Medison (Angus Maddison) u knjizi „Konture svetske ekonomije: od 1. do 2030 godine“ (Contours of the World Economy: 1-2030) nazvao „halucinogenom istorijom“.

Ovi autori se vode sledećom logikom. Uzmimo kao primer veštačko osvetljenje ili snimanje glasa. Ako bi Julije Cezar poželeo da čita neku knjigu tokom noći, da se lako noću kreće po svojoj palati ili da sluša melodije koje voli, bile bi mu potrebne možda i hiljade radnika (robova) koji bi celu noć držali baklje ili pevali njegove omiljene pesme. Čak bi i Cezar, kad bi to radio svaku noć, posle izvesnog vremena potrošio resurse (ili bi možda izazvao pobunu pevača). Ali za nas, cene sličnih zadovoljstva su vrlo niske, čak i zanemarljive – recimo, 2 dolara po noći. Stoga su neki došli do zaključka da je Cezarevo bogatstvo bilo skromno ako se meri prema današnjim dobrima i uslugama, pošto bi zbog ponovljenih troškova ovih aktivnosti (po današnjim cenama samo 2 dolara) na kraju bankrotirao. Drugi ljudi iz Cezarevog doba su očigledno posedovali mnogo manje: dakle, svet je danas neuporedivo bogatiji nego ikad ranije, pa su tadašnji ludi sigurno osećali da su užasno siromašni i da su im uskraćena sva zadovoljstva. (Iako je nemoguće osećati da su vam uskraćena zadovoljstva za koje ne znate ni da postoje.)

Ovakav način razmišljanja u početku deluje racionalno, mada donekle ekstremno. Međutim, nije racionalan. Primenimo istu logiku u suprotnom smeru – 500 godina u budućnosti. Zamislimo da će, za 500 godina, ljudi moći da biraju da li će na godišnji odmor ići na Mars, Veneru, Pluton, pa i na udaljenije planete Zamislimo da mogu da putuju širom Sunčevog sistema, spuste se do dna mora, pređu sa jednog kraja Zemlje na drugi za nekoliko minuta, i da imaju razne vrste zabave koje mi danas ne možemo ni da zamislimo, baš kao što Cezar nije mogao da zamisli da će glasovi pevača moći da se snimaju na sićušni čip i bezbroj puta reprodukuju, skoro besplatno. Ako posmatramo današnje bogatstvo Džefa Bezosa (Jeff Bezos) u odnosu na buduće mogućnosti potrošnje, to bogatstvo će nam verovatno – sa tačke gledišta 500 godina u budućnosti – izgledati beznačajno. Bezos je bogataš prema našim merilima, ali ne može da ovog vikenda otputuje na Mars, ma koliko se trudio.

Da li to znači da bi trebalo da tvrdimo da su Džef Bezos, Bil Gejts (Bill Gates) itd. siromašni? Naravno da ne. To je apsurdno. Ali isto tako je jasno da bogataši starog Rima nisu bili siromašni. Drugim rečima, ne možemo porediti bogatstvo iz sasvim različitih epoha pomoću jednog istog kriterijuma, bilo da je u pitanju kriterijum iz prošlosti (koji je, sve u svemu, racionalniji) ili iz sadašnjosti. Ovo je dobro poznat problem za empirijski usmerene ekonomske istoričare. Ako istorijski periodi nisu međusobno veoma udaljeni, to jest, ako tehnologije i potrošačke korpe nisu izuzetno različite, možda možemo da tim korpama pridajemo istu težinu (½ iz prošlosti ½ iz sadašnjosti). Međutim, očigledno je da to ne može da funkcioniše u slučaju veoma udaljenih perioda.

Zato bogatstvo mora da se meri kriterijumom koji pripada vremenu kada to bogatstvo postoji.* Zbog toga je pristup Adama Smita jedini koji ima smisla. Nijedno drugo dobro osim radne snage (sat vremena rada nekvalifikovanog radnika) ne ostaje nepromenjeno kroz istoriju u smislu učinjenog napora, mada se plaća ekvivalentima različitih iznosa stvarnih dobara i usluga, što odražava opšti nivo produktivnosti društva. Radna snaga je kovarijantna sa bogatstvom i istovremeno predstavlja nepromenljivi brojilac.

Angus Medison, koji je prvi počeo da poredi prihode zemalja tokom vrlo dugog perioda, bio je potpuno svestan ovog problema. Iskazivao je prezir prema onima koji su posmatrali prošlost iz današnje vizure, smatrajući da su zbog toga svakog iz prošlosti posmatrali kao pećinskog čoveka: „[Autori kao što su] Nordhaus i DeLong pričaju bajke u kojima se neverovatno prenaglašava napredak postignut od 1800. godine, i veruju da su ljudi pre toga živeli kao u pećinsko doba. Njihova mišljenja su fundamentalno pogrešna.“

* Isti problem se tehnički odnosi i na poređenja između raznih zemalja u jednom određenom trenutku. Međutim, globalizacija dovodi do sličnosti između tehnologija i šema potrošnje širom sveta, pa su zbog toga poređenja mnogo smislenija.