Piše Ana Vučković: U procesu

Shvatila sam još odavno da me više boli ono što se ne može popraviti, od onog što može. Ružan spomenik jeste skup, i jeste da vam neko ne može tako lako vratriti novac kojim je napravljen, ali niko, niko nikada neće moći da ponovo sagradi staro, a srušeno.

Spomenik se jednostavno samo može skloniti jednom kad se za to steknu uslovi, a da li će neko moći da skupi sve cigle i vrati ih da opet naprave nekakvu vračarsku vilu, koju su srušili da bi napravili još jednu novu pametnu zgradu? E, pa neće. Nemam ništa protiv novih zgrada, ja i sama priželjkujem nekog investitora koji će moju nezavršenu, nerentabilnu kuću pretvoriti u nešto drugo. Ali moja kuća nije nikakvo blago, ništa za čim posebno treba žaliti, nije sagrađena početkom prošlog veka, nije je pravio neki genijalni arhitekta, znani ili neznani, obična kuća, koja više nije ni funkcionalna.

Zato sam samo stotinku mogla da zadržim pogled na drugaricinoj fotografiji na instagramu na kojoj je bila hrpa cigala, koje su suvereno stajale tu više od sto godina, a sad su rasute po putu. Još jedna vila i jedno unutrašnje dvorištve manje, neko je tu platio kvadrat kao da je u Barseloni, iako vazduh nije kao u Barseloni, ali nema veze. I ne znam ima li parking mesto, ali nema veze.

Iznenadila me drugaricina slika. Retko ko kači na mreže nešto ružno ili baš loše. To ostavlja za storije, nekoliko sati će ljudi moći da vide kakvi smo bez šminke ili debeli, nešto što je smešno ili paradoks, ali retko ko će okačiti takvu sliku užasa da stoji zauvek zajedno sa onim na kojima je zaliv, dete koje je tek prohodalo, neko dobro vino ili planinski vrh. Ali i treba, sve su to dokumenti našeg vremena. Sve treba zabeležiti, jednom će sve to biti nekakva arhiva. Čak i kad se kačimo bez šminke, to je kad smo bez nje baš lepi. Vidite koliko sam lepa, a prirodna. Naravno, bilo je deset fotografija, od kojih sam izabrala onu na kojoj sam lepa, a ne one druge.

Kako bi bilo da zaista svi odluče da kače krš i lom koji imaju. Nekad se ljudi igraju, pa znajući koliko je zabavno i simpatično okače dete koje je po sebi prosulo ceo ručak ili zagorelo jelo, kao argument lepoti nesavršenosti i stihiji života. Pogledajte nas, koliko smo šarmantni u svojoj nesavršenosti. A zamislite da zaista počnemo da fotografišemo ili pustimo da nas fotografišu dok ridamo zbog nekog gubitka, dok se svađamo ili onda kad smo u bezizlazu.

To rade fotografi, oni koji beleže. Mi se samo nekad uvučemo u njihovu kožu, ali niste fotograf samo zato što imate telefon. Ali to možete biti. Šta bismo znali o civilizaciji da nema fotografa i fotografija? Malo! Poklonila sam pre desetak godina drugarici knjigu Century, koja hronološki beleži tekstom i fotografijom ono što je bio XX vek, pa imate i gradnju Ajfelovog tornja i Vajlda na smrtnom odru, ali i ratove, sve one kojih možete ili ne možete da se setite da su se desili. Tu su i Čerčil, Gadafi, Čaušesku, opet svi oni koji vam padnu na pamet odmah i oni za koje ni ne znate, ali su svom narodu krojili kapu. Ali sve je proces. Sve su procesi. Svi smo mi u procesima.

Ta misao mi se uvukla u svest pri buđenju. Pored deteta sam zaspala na deset minuta, to znam po emisiji na radiju koju sam slušala. Sve se menja. Sve je proces – to mi je prošlo kroz glavu. Ušla sam u kuhinju, a tamo je bio dokaz procesa, u šerpu se na tihoj vatri čvarilo meso, koje se sad već toliko razložilo da je bilo mekano i lomilo se pri dodiru. Predivno! To se može okačiti na mreže. Sa sve pireom, masnim od putera. Ali ni to nije nedvojbeno lepo, za neke će to biti lešina u ruzmarinu, smrt među mirođijom. Oni koji ne jedu meso neće blagonaklono gledati na ovo. Lepota je u oku posmatrača. Ružnoća je u oku posmatrača. I u oku onog ko nas od pre neki dan gleda sa one velike visine.