Šalje mi muž danas poruku s pitanjem šta da kupi, ja mu odgovaram na ćirilici.

On me pita da li vežbam ruski, jer zna da inače retko koristim ćirilicu, a da sam je ovih dana dodala na telefon, kako bih preko jedne aplikacije mogla da vežbam ruski, koji sam učila još u osnovnoj. I prilično ga zaboravila umeđuvremenu.

Mnogo mi je lepo da osvežim jedno znanje, pasivno, potisnuto. Lagano se sve vraća, konstrukcije, idiomi, meki i tvrdi znak. Ambiciozno vežbam španski, italijanski i ruski i stalno menjam ćirilicu i latinicu. Baš volim ruski, a zapostavila sam ga ne znam ni iz kog razloga. I nisam pisala ćirilicom baš dugo.

Možda zato što sam mislila da to obavezno mora nešto da znači, nešto što se nije najbolje uklapalo sa mojim svetonazorima, da ću automatski biti sa onima sa kojima imam ideološka neslaganja, a koji obavezno koriste ćirilicu.

Naravno, znam i nekoliko ljudi koji nju isključivo koriste na mrežama, a negde su na mojoj liniji po interesovanjima, pogledima. Ipak, više je bilo onih za koje sam pretpostavljala da iza te ćirilice kriju korpus stavova kojima nisam naklonjena i koji mi i smetaju. A onda se setim da je ćirilica moja koliko i njihova i da je volim, samo što je volim iz drugih razloga.

Volim je zbog bukvara, onog na čijoj poleđini dečak i devojčica (sećate se onog karakterističnog crteža) lete na bucmastoj ptici. Ćirilica me vraća u detinjstvo i u prve pobede savršeno izvedenog slova, pogotovo pisanog, to je bilo teško. Grafički mi se sviđaju slova, podsećaju me i na prva putovanja u Solun i na čitanje egzotičnih reklama, gde su slova kao naša, a opet nisu.

Moj sin se zove Filip. Volim kako izgleda njegovo ime na latinici, ali na ćirilici je još lepše. To F, bucmasto kao ptica iz bukvara, kao krofna pobodena na štapić, kao sredina fudbalskog terena… naučila sam da čitam na ćirilici i na njoj čitam i sada, ali o tome ne razmišljam. Naravno da to ide po automatizmu. Toga se setim jedino kada pričam sa drugarima iz Hrvatske koji je ne čitaju. Ili kad učim ruski.

A i taj ruski… pa nije valjda da si čim učiš ruski nekakav nazadnjak? Možda to radiš zbog toga što hoćeš da na izvornom jeziku čitaš Čehova, Dovlatova ili Majakovskog, gledaš Balabanova ili Balagova. Ili Mašu i Medveda. Možda ti je, kao meni u jednom periodu u životu omiljeni bend bio Messer Chups. Njih voli i moj muž, a on je poznat kao neko ko ne voli nešto ako svi vole. Ja mu kažem da je to glupo, jer me baš briga ako svi ili pogrešni ljudi vole Dorse ili Bukovskog.

Da, neki tamo lik i ja iz potpuno različitih razloga volimo Bukovskog. On možda vidi površinu, ja vidim dublje. A možda i ne. Na to ima pravo, a možda i nije važno. Ja imam prava i na Bukovskog i na ruski i na ćirilicu. Ja ih volim iz potpuno drugih razloga u odnosu na neke bezveznjakoviće, nacionaliste i raspadače što pišu u alkoholisanom stanju misleći da i oni mogu da obožavateljke vode kući.

Moj centralni kontraargument mužu je taj da je i Hitler voleo vino, da ja volim vino, ali da iz toga ne može da se izvuče nikakva tautologija. I neki ratni zločinac i ja volimo da spavamo, pa to ne znači da ću ja zbog toga odustati od spavanja. Ali ću sigurno ubuduće češće koristiti ćirilicu. Ako ništa, a onda zbog ruskog. Iako nema čarobne ćirilične dž, nj ili lj.