Nikad nisam bila u Bukureštu. Imala sam ideju da tamo idem sa svojom drugaricom Anđelom. Njena mama je odande, pa zato. Njena mama se zaljubila u njenog tatu Beograđanina i došla u da živi ovde. Sada je profesor univerziteta i pesnikinja.

Bilo mi je uvek zanimljivo da jednu od sebi najbližih osoba slušam kako telefonira na meni stranom, nepoznatom jeziku, sa kojim sam dolazila u dodir samo kada bih sedeći na šolji u kupatilu čitala sastav šampona ili dezodoransa. Tu je sve na jezicima zemalja iz okruženja. Od Anđele sam dobila davno i jednu drugu šolju, onu za kafu, suvenir iz grada Brana. Sve je to tako blizu, samo se pređe granica. Nisam bila ni u Transilvaniji, čak ni na onim tinejdžerskim vampirskim vikendima. Bila sam samo u Temišvaru, zbog jeftinih letova, čak nisam bila duže ni u gradu za koji na fotografijama vidim da je baš lep.

Zašto nisam bila? Možda jer su Jugosloveni gledali sa visine Rumune, pa ni roditelji mene nisu specijalno podsticali da tamo nekad putujem. A Rumuni, oni bliže granici su hvatali signal naše televizije da bi videli glamurozne haljine, moderne orkestracije u šou-programima i obavezno Šurdu, čiji je smešni karirani šeširić u jednom momentu bio modni hit koji se kopirao u Temišvaru. Naravno, to je bilo pre četrdeset godina, a sada je nešto drugačije. Čudno je kako se neki narodi koji žive tako blizu ipak tako malo poznaju. Možda nam je malo pomogao novi talas rumunskog filma, ali i pre toga smo mogli da čitamo Siorana ili Joneska. Anđelina mama je prevodila i Lučijana Blagu i Mirčea Elijadea. Zapravo, kao što su tu oko nas neki ljudi koje treba da prepoznamo, oko nas je i umetnost iz zemalja koje nisu Engleska ili Francuska. Anđela govori i engleski i francuski, španski, a rumunski joj je maternji. Ona je scenografkinja i kada mislim o njoj vidim je kako povlači samouvereno potez ugljenom po papiru. Vidim je i kako vozi, jer ona dobro vozi, kako menja obuću da bi joj bilo udobnije dok pritiska papučicu, vidim je i kako pleše, jer ona zna sve plesove koji postoje i kako otvara vino u svom stanu u kome je sve lepo i toplo, jer je stil sam čovek. Anđela su debeli stolovi za crtanje i delikatne lampe u uglovima, svilene šalvare, jednostavnost i rustični tepisi, ona je osoba koja voli životinje i nikad neću zaboraviti kada su mi jednom dok nam je kuvala kafu u krilo dotrčali njeni psi i mačke i kandžicama mi pocepali hulahopke. Onda sam ih lagano skinula sa sebe (životinje) i stavila ih na indijske jastučiće. Jastučiće je Anđela odande donela, jer je bila nekoliko puta u Indiji, a za Indiju kažu da ili se zaljubiš ili pobegneš glavom bez obzira.

Tu su važne frekvencije, kao i u prijateljstvu, a naše traje godinama. Mnoge se stvari menjaju, ali ako imaš sreće u životu takva osoba će ti ostati prijatelj, kao onda kada ste zajedno slušale pred školu Paranoid ili relaksirano išle na kafu jer vam je zaključena petica iz logike. Lepo je kada je neko i dalje tu i kada se potrudiš da se to ne izgubi, kada se ne vidite i neko duže vreme, ali znate da ste jedna drugoj važne. I kada znate da će doći, nekad kada odvojite vreme od posla i obaveza, vreme da možda odete samo vas dve na drugarsko putovanje, možda baš tamo gde ti nikad nisi bila, možda baš u Rumuniju, kolima, jer je tvoja drugarica, za raziku od tebe aktivan vozač. Do tada pićeš kafu iz šolje iz grada Brana i čitati Kartareskua. Dobar pisac!