Piše Ana Vučković: Neprimetno

On je mali, nema još ni tri godine, na promene reaguje tako što će možda biti jogunastiji ili neće jesti, iako je gurman. Evo, baš ovih dana spakovali smo ga i doveli kod babe i dede, u drugi grad, i tu će provesti nekoliko dana pitajući se verovatno u prvo vreme gde je druga baba, gde su tetka i ujka, gde je soba u kojoj se igram ili ona šara na pločici u kupatilu. I kakav je ovo novi sistem, kakav je ovo tanjir, postavka nameštaja, šetalište. Ili se možda neće pitati, nego će se navići i vrlo brzo adaptirati na datost, jer će se hvatati za ono poznato, za mamu i tatu, ukus narandže ili čokolade, a onda će shvatiti da su baba i deda oni sa skajpa, ali da su sada tu i mogu da ga zagrle, a da je tetka Maja na tristotinak kilometara. Misliće prva dva dana za svaku zgodnu i visoku devojku crne duge kose na ulici da je ona, ali ga neće buniti kada se ona ne okrene da ga vidi. Shvatiće kao da zna kako zapravo stoje stvari.Bili smo prošle godine u Banjaluci na jednom festivalu i bili smo u stanu u kući iza crvene kapije. Tako smo se jedan dan šetali i shvatili da nam treba hleb, pa smo prošli pored stana, jer je sa druge strane ulice bila pekara. Naš sin se odmah pobunio, jer je zapamtio crvenu kapiju. Gde ste krenuli? Tu smo! Naš stan, odnosno naša kuća je ovde, iza crvene kapije. Zanimljivo je kako je to brzo shvatio, slično kao što sam i ja na moru u Budvi ili Grčkoj kao mala već posle dva dana umorna od šetnje tražila da idemo kući, tu misleći na hotel, jer da - hotel je sada naša kuća, ovih desetak dana koliko smo tu. I onda opet neka čudna mašina, nešto neshvatljivo čak i odraslima ponekad, a ne detetu - vremenski i prostorni vrtlog i eto nas ponovo na mestu A, u našoj pravoj kući, tu gde živimo. Šta ste mi to ponovo uradili roditelji? Stavili ste me u avion i nisam u Maloj Aziji, evo me ponovo na Zvezdari, danas ćemo se prošetati do Krsta i kupiti obavezno lakirane kifle, bavarske, one sa golicom i knedle sa šljivama. Kako ste uspeli da me opet tako prevarite?A istina je da nismo, jer su to sve neki vremenski intervali, koji se opiru objašnjenjima, nekad se vuku sporo i nikad kraja, nekad je sve do te mere ubrzano da ne znaš gde ti je vreme iscurelo. Sve to što ne primetiš je kao kada odrasli ne primete da im je porasla kosa ili su se ugojili, ili su počeli od nekog da se udaljavaju. Posle nekog vremena staviš prst na čelo, telo na vagu, pogledaš sebe u ogledalu i nešto znaš, za nešto znaš da je bila faza, ali dok ona traje nemaš ni potrebu da je objašnjavaš, nego je živiš.Lako ću ja da shvatim koliko sam bila zaljubljena ili blesava ili mršava, ali moram da se odaljim, i ne znam kako sam i mogla da znam da sam takva, osim da motrim na sebe, da se noću gledam dok spavam, da čujem kako mi rastu nokti, mikronski, kako mi se polako, dok zavijaju rakuni napolju i cepaju kese đubreta u potrazi za mesom, rascvetavaju krajevi kose. Kako si bila lepa. Kako su ti ovde upali obrazi i imaš žile na vratu. Ove godine si bila baš debela, vidi tu guzicu, molim te. Akne su te tad napale baš, a ovde u ovoj fazi, znam, baš si bila luda, nisi mogla da se smiriš, baš si bila neobuzdana, a i vreme je bilo takvo.Tako je i detetu i njegovim loknama, nogicama koje se rastežu, kažu da bebe rastu najviše dok spavaju. Nekad ne primetiš, jer živiš, a faze će se smenjivati, niko se ne drži zauvek istog plota, menjaju se mode, volani, naramenice, menjaju se pogledi i želje, nekih se stvari uvek držimo ili bar tako mislimo, neke ćemo stvari uvek voleti ili imati isti karakter, ali isto kao kada nekad ne znamo gde smo kada se probudimo u toku noći, a zaspali smo na zadnjem sedištu i idemo u Atinu, tako nećemo ni shvatiti kako je tu odjednom podvaljak, nekakva čudna ranica koju valja pogledati, razne nove ideje i želje, pa i ona da nekud otputujemo, da kao malo dete pustimo da nas vode i nose, da odemo negde da vidimo gde nam je to kuća i koga ćemo to na ulici prepoznati i videti, a to neće biti on, jer je dve hiljade kilometara daleko.