Sređivala sam kutije, a svi znamo da je nemoguće da se nešto ne desi kada se uhvatimo uspomena, čestitki, razglednica, prospekata koje smo uzeli na nekom događaju, beležnica. Iz kutije je ispala mapa Beograda sa ubeleženim punktovima arhitektonske baštine Beograda, sa akcentom na modernu.
Jedan nedeljnik je objavio ovu mapu i znam da sam je sačuvala, jer me ova tema baš zanima. Gledala sam neke od zgrada koje najviše volim, kao što su Radio Beograd odnosno Zanatski dom, nekoliko neobično lepih zgrada pored kojih čitav život prolazim na Bulevaru, zgrada JAT-a, zgrada Astronomske opservatorije, Palata Ratničkog doma, odnosno Doma vojske, nebrojane vile raštrkane po Dedinju koje je projektovao jedan Zloković, i moja omiljena zgrada BIGZ-a, Dragiše Brašovana.
Gledam sve te zgrade želeći da ih, kada sve ovo prođe, vidim ponovo uživo i sasvim slučajno pogled mi padne na zgradu pored koje piše, u zagradi, da ne postoji više.
To zvuči tako kategorički, nepovratno, jednostavno više nema Upravne zgrade fabrike aeroplana Ikarus. 2018. godine je srušena ova elegantna građevina prepoznatljiva po reljefu Ikara u stilu art-dekoa. Neću ulaziti u to zašto je nema i ko je to odlučio. Ono što je meni simptomatično je to što mi je čitavog života soft spot ono čega više nema. Ne znam zašto.
Možda je to materijal za psihijatra, ali od kada sam saznala da je postojao Žrnov, od kada znam za ono što se desilo sa starom Narodnom bibliotekom, mene te zgrade i utvrđenja, sada taj prah i kamen posebno zanimaju. Neki ljudi kada loše sanjaju – sanjaju da ih neko juri i da hoće da im naudi, ja sanjam kugle koje udaraju u zgrade rušeći ih, ja sanjam dinamit koji je postavljen u podnožju i grade koje se samo srozavaju i postaju prašina. Sve me to i uživo toliko plaši da ne smem da gledam.
Ima i tih zgrada koje navodno postoje i dalje, ali više nisu ono što su bile. Takva je zgrada Pošte u Savskoj. Pogledajte kako je izgledala nekad, kitnjasta i raskošna, puna ornamenata građena u srpsko-vizantijskom stilu, a sada je jedna obična limunžuta kocka. Čak više ni to, jer je prilično musava. Jeste da je takva postala jer je pretrpela velika oštećenja u ratu, ali mogu samo da zamislim kakav bi grad bio sa njom onakvom, kao sa fotografija iz tridesetih.
Ili sa budističkim hramom u Malom Mokrom Lugu, koji je takođe stradao u bombardovanju, a koji su podigli Kalmici. Kalmici su bili ljudi koji su izbegli u Srbiju dvadesetih godina prošlog veka. Srbi su mislili da su oni Kinezi zbog kosih očiju, a uvek mi je zanimljivo to što su Kalmici, čija je beogradska kolonija u potpunosti izbegla u Nemačku, imala i svoj fudbalski tim. Valjda im je bilo lepo ovde kod nas. Nadam se. Moguće je na internetu naći njihove fotografije, posebno ove gde je fudbalski tim.
Tu su, kao i slike projekata bašti, trgova i fontana Beograda koji nikada zapravo nisu sačinjeni. Gledam stare filmove iz fonda Kinoteke, gledam fotografije starog Beograda i upoređujem, tražim zgrade, prepoznajem uglove. I baš tog dana kada sam sređivala kutije i našla mapu o kojoj vam govorim, na televiziji film „Most“ Šibe Krvavca. Od čoveka koji je projektovao most traže da im pomogne da ga sruše. Dinamit i kugle, moja noćna mora. Jedan izgubljeni svet, a opet živ jer ga se neki sećaju.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar