Piše Ana Vučković: Krstarenje

Pre neki dan sela sam sa drugaricama u restoran da ručamo. Tek što smo sele u baštu restorana ušla je devojka koju sam odmah prepoznala. Ona je umetnica, bavi se dizajnom, a za njom je ušao i njen dečko ili muž, svakako partner, takođe umetnik, a onda je ušla i majka nekog od njih dvoje sa njihovim malim sinom. Setila sam se da sam pre mesec dana na radiju slušala intervju baš sa njima, prvo sa njom onda sa njim o umetnosti, dizajnu, prelamanju knjiga, opremi knjiga i raznim lepim stvarima.

Ali priča ide dalje u prošlost, ja nju zapravo znam mnogo duže, jer se družila sa mojim kolegom sa faksa, dolazili su na moje letnje žurke za sto ljudi kojima sam nadomešćivala novembarski rođendan, a i koristila što su moji na odmoru. Bilo kako bilo, izgubila sam je iz vida, nismo se čak ni slučajno srele na ulici, što me uvek čudi. Beograd jeste veliki, ali ne toliko, i očekujem nekako da s vremena na vreme vidim sve ljude koje znam, da ih sretnem na ulici slučajno. Sa njom se to nije desilo i evo nas posle milion, odnosno petnaestak, godina licem u lice, ja hvalim njenu spektakularnu cvetnu i tropsku haljinu koja priziva sve radosti leta otvorenim leđima i predivnim glohnastim (omiljena reč moje bake) krojem, a ona hvali moje listo lice. Naime, u doba kad smo se družile imala sam akne i bila izbrazdana. Nije me videla od tada, a ja već dugo imam lice u solidnom stanju. Pitam je koliko joj sin ima godina i kako se zove, ona se iznenadi kad sazna da i ja imam sina i da je njen samo dva meseca stariji od mog, dogovaramo druženje klinaca na Tašu, da se upoznaju, razmenjujemo brojeve.

Dugo posle toga razmišljam o ljudima za koje sam zaboravila da postoje, a ima ih. Malo malo, pa u razgovoru sa drugaricom sa faksa izbunarimo nekog koga smo upoznale na nekoj žurci ili sa nekom ekipom, nekog bivšeg dečka ili devojku nekog koga znamo, a nije to neolit, to je samo petnaestak godina ranije, neke rane dvehiljadite, nešto za šta možemo da nađemo dokaz, doduše u nekom matorom skrajnutom folderu kompjutera. Starog kompjutera, stonog ili kako ga ja zovem – fiksnog.

Sutradan se šetamo moj muž i ja, guramo dete koje uživa u kolicima, kad u susret nam ide moje drugarica iz vrtića i osnovne, ispričamo se, ko šta radi, ko je kako, koga si video, posao, potencijalno letovanje, rastanemo se, a ja onda mužu objašnjavam da je ona imala na prvoj rekreativnoj neki ljubičasti skafander, pa joj se iscepao, pa je to bila drama, pa koga zna od ljudi koje bi on mogao da zna, objašnjavam mu stvari koje mu ne znače ništa, ali koje meni daju neki fini osećaj ponovne pripadnosti svemu od ranije, detinjstvu, povezuje liniju od mog vrtića do ovog mesta gde smo se srele. Drago mi je što je vidim, ne mogu reći da sam zaboravila da postoji, ali prolazili su sigurno meseci da je se nisam setila. A sad mi je drago, divna devojka, psiholog. Vedra i šarmantna, a uvek je u društvu bila kao neka Posh Spice, decentna i lepo odevena.

A sutradan je na spisak one na koje sam zaboravila i dugo ih nisam videla morao da se upiše i on. Nažalost. Drugar sa faksa, jedan lep, talentovan čovek otišao je iznenada, premlad. Ponovo me vratio u dvehiljadite, na neke kratke, ali zabavne susrete, na njegove filmove. On krstari, ja krstarim. Ukucajte to na jutjubu i pogledajte njegovo remek-delo. On krstari. I setila sam se danas odjednom toliko doživljaja, sve mi se vratilo. Mi krstarimo, pa se nekad i susretnemo. Ponovo.