Piše Ana Vučković: Kraljevski tretman

Moja mama je bila košarkašica i kad god bi iz Leskovca zbog utakmice dolazili u Beograd znalo se da će se jesti pica sa mlevenim mesom i piti bokal mleka. Dakle, ništa od onoga što je prva asocijacija za kafanu. Istina je da će se na mestu gde je bio ovaj znameniti objekat naći čuveni pica-lanac, ali neće potrajati. Preko puta je ono čuveno mesto u kome sede njih dve koje vrebaju Branu Mitrovića, mesto u kome i danas sede novinari raznih obližnjih redakcija, iako se i ovo mesto zove drugačije, i opet se u njemu jedu dobre pice, sa licencom - napuljske. Treća kafana u trouglu renovirana je i ima dobru teletinu, ali, čini se, trougao kao takav ostaje deo istorije, ali ne i sadašnjosti.Jedna od najvećih trauma mog detinjstva je rušenje kafane "Kovač", u koju sam stalno išla sa mojima i njihovim prijateljima. Sama reč rušenje za mene je bila strašna, stalno sam gledala ruinu pored koje ćemo sto puta prolaziti. Tada, kao dete nisam razmišljala o prekidanju tradicije, o tome kako ne možemo da stvorimo starije, a nisam ni znala da ova kafana nije prva koje više nema. Na arhivskim snimcima možemo videti kakva je bila kafana "Dardaneli", a kako se zabavljalo, jelo, pilo i pevalo "Kod Rudničanina". Ali ovaj tekst nikako neće biti lament nad tim starim Beogradom, jer svako ima svoju ranu, a ovo nije moja.Zatvaranje nekih mesta na koja sam volela da idem poklopio se sa mojom mirnijom fazom, u kojoj mi je veći gušt da čitam knjigu i pijem kafu u svojoj fotelji, nego da ostajem do zore napolju. Znala sam da je jedna epoha završena onda kada smo prestali da idemo u "Rojal". "Rojal", starijima poznatiji kao Hotel "Toplice", mitsko je mesto za moje društvo. Reč je o hotelu u Kralja Petra, koji verovatno zaslužuje ne samo zaseban tekst, nego možda i roman ili dramu. To je mesto sa starim vitražima, gde smeštaju mlade sportiste i kulturno-umetnička društva, dobar standard u centru grada za male pare, gde u uglu sa radija svira utuljeno ex-yu rok, mesto u kome je bilo moguće u tri ujutru naručiti klub-sendviče ili karađorđevu šniclu, gde je čuvar dolazio da vas probudi, ako spavate za stolom, jer je sve dozvoljeno osim da se spava. Tu ste mogli da sedite u istoj prostoriji sa radovcima i kvir ekipom, umetnicima, radnicima, različitim raspadačima, penzionerima koji bi da pojedu nešto toplo ili odigraju domine, pijancima koje će neko isterati u deset ujutru, bukvalno sa svim strukturama društva.To je bilo mesto i za takozvani dnevni odmor, ako znate na šta mislim. I niko se nije nikada sukobio. Da, možda bi se na ulici lemali i lomili glave, ali u "Rojalu" svi su uživali u kraljevskom tretmanu, u šopskoj, pomfritu i jeftinom pivu. Osoblje je postalo deo naše porodice, Ljuba sa svojim palačincima i Beba, konobarica, sila od žene, oni su znali da ti nađu mesta i kada ga nema, da napamet izračunaju šta si to imao tih devet sati koliko sediš u udobnosti hotela koji je nekad odisao elegancijom.Sa "Rojalom" se desilo ono o čemu smo dugo slušali, ali u šta nismo hteli da poverujemo - kupio ga je bogati investitor i od njega napravio fensi mesto, u koje niko više ne ide. Još jedno besmisleno stakleno mesto, ništa nije ostalo od stare šuplje drvenarije. Mislili smo da je dovoljno da smo svake nedelje tamo, da je to što ostavljamo novce dovoljno da spasi i "Rojal" i zaposlene, kao i naš klabing, ali prevarili smo se. Jedna epoha se završila.Moj bermudski trougao, bolje reći osmougao, pored "Rojala" čine još dva mesta koja su ove godine zatvorena. Ako pogledate spot benda Eva Braun "Mala prodavnica užasa", ući ćete u "Wonder Bar" na Bulevaru, koji je ove godine zamandaljen zbog odlaska vlasnika u penziju. Neko bi rekao ništa specijalno, običan bar u trošnoj narandžastoj kućici, lepe lampe, plakati, table postojećih i nepostojećih ulica, ali za Zvazdarce je "Wonder" stvarno bio čudo. To je bilo jedno od prvih mesta na kojima sam u srednjoj školi ostala do tri ujutru na svirci. Nekad se i to moglo.Takođe, mogu da kažem da je jedno od mesta u kojima se nikad nisam loše provela "Magic Garden" u Staklencu. Tamo je bio i moj prvi sastanak sa sadašnjim mužem, ali nije samo to ono što je činilo da ovo mesto obožavam. To je bilo pravo rokenrol mesto, unutra bi uvek išao nekakav Elvis, Stray Cats, Mescalerosi, bila je gužva, niste mogli da nađete slobodan orijentalni jastučić da na njega spustite pozadinu, mnogi moji drugari puštali su muziku tamo, ovde sam najčešće pila crno pivo, ne znam što, ali za mene je "Magic Garden" bilo crno pivo i rokenrol. I ovo mesto kao da je uvek radilo. Kad se sve zatvori, a ti aj tamo! Čula sam da se i ovaj čudesni vrt premešta. Videćemo. Ali naravno, kao što to obično biva, ništa neće biti kao pre.A i mi više ne izlazimo kao ranije. Ali na pivo bismo mogli. Da zaključim - bitno da je nekad bilo lepo. A sad odoh da pustim "Malu prodavnicu užasa" i setim se Wondera.