Piše Ana Vučković: Kašika, viljuška, nož

Treba imati sreće pa ne ući na Titanik ili avion koji će pasti, imati sreće pa ne biti na krivini na kojoj će se sudariti kola, okasniti pet sekundi, taman toliko koliko delu fasade prelepe vile iz 1932. godine treba da padne na beton, a ne na vašu glavu.O svemu ovom sam razmišljala pre nekoliko dana, kada mi se dogodio onaj dan kada ništa ne ide, kada ništa nije toliko tragično, ali se nižu glupe, besmislene, onespokojavajuće i iritantne pojedinosti, na takav način da to bude baš očigledno. Šetala sam se sa detetom i zazvonio je telefon. Izvukla sam telefon iz džepa i pokušala da ga prinesem uvetu, ali mi je on samo izleteo iz ruke i pao na pod. Bilo je tu betona, ali i malo nekakve travice, pa sam se u trenutku ponadala da je travica amortizovala pad. Da, da, telefon nije imao masku, jer sam ja postala alergična na takve stvari, podsećale su me na one ljude koji uvijaju daljinske u folije. To su nekad radili moji roditelji i ja sam čvrsto odlučila da živim na ivici i ne uvijam ni daljinske ni telefone. Upravo me je takva odluka koštala telefona, koji je bio toliko slomljen, toliko razbijen da je imao rupu u koju ste mogli da protnete prst. To me je podsetilo odmah na moje divlje tinejdžerske godine i na bacanje telefona u besu, u žuči svađe. Pa čak ni tad telefoni nisu bivali ovako razbijeni. Mnogo toga se promenilo, sad sam samo mirno hodala ulicom sa detetom, nisam pijana bauljala ulicom u tri ujutru, ali to nije pomoglo. Telefon je bio u jednako lošem, čak i u gorem stanju.Odlučila sam da taj dan nekako popravim i nabavim sebi novi telefon, jer mi treba i zbog posla i zbog skorašnjeg putovanja, a da se ne lažemo - i zbog zabave, skrolovanja, društvenih mreža i moje mile face u objektivu. Zaputila sam se ka prodavnici operatera, koji me je obavestio da prvo treba da otplatim stari polomljeni telefon, da treba da prvo prebacim sredstva, a onda pozovem telefonom da se to proknjiži. Pitam se zašto pobogu ne može sve na istom mestu, dam vam pare, vi uzmete, potpišem novi ugovor, uzmem telefon i idem dalje. Ali ne, jer procedure... i poneko radno mesto.Držeči karticu u ubogom starom telefonu, da bih ipak imala nekakav kontakt sa onima koji bi da me čuju, zaputila sam se u prodavnicu cipela, koje sam ošacovala, a koje su mi potrebne za jedno divno nadolazeće venčanje. Naravno da baš te ne prave u mom broju. Tako je to, Pepeljugina sestro. Nema za Rajka kapa - govorila je moja baba.Sad je već sve počelo da me nervira, ništa mi tog dana nije išlo, svuda mućak. Trebalo mi je šećera, pa makar i lažnog da sredi stvar, a budući da sam bila u tržnom centru, ušla sam u samoposlugu i počela da tražim moj omiljeni zamišljeni slatkiš koji je predivan i nepostojeći, jer je preukusan, ali ne goji. Zaustavila sam se kod kantice moka sladoleda bez šećera. To mi je trebalo, dva u jednom, kafa i sladoled. Ali čime da ga jedem? Nema više, kao u stara dobra vremena da ti kasirka da kašićicu. Kapitalizam! Sve mora da se plati, pa ni kašičica nije besplatna. Možda da odlomim od kremića nekog, iako su to male kašike, a meni za ovo ostrvo sladoleda treba kutlača. Otišla sam do onog dela gde su rođendanski i setovi za žurke i pronašla paketić za kampovanje, uživanciju u prirodi - u kesici jedna plastična kašika, jedna viljuška i jedan nož. Kašika, viljuška, nož, ide brzi voz, u njemu tri putnika - kašika, viljuška, nož.Već mi se smračilo pred očima, pa sam jedva dočekala da izađem napolje, skinem masku i sednem. Ali ne lezi vraže, oko tržnog centra ni jedne klupe, pa hajde se nasloni samo na zid. To sam i uradila, mahnito skinula poklopac, uzela kašiku i nabola je. Naravno da se odmah polomila, sladoled je bio baš zaleđen. Ni viljuškom nije išlo bolje, čekala sam da se otopi sa strane i jela sam halapljivo i alavo. Videla sam kako me čudno gledaju prolaznici. Prasica jede iz kante. Viljuška mi se polomila, jedan njen krak u sladoledu podsetio me je na nogicu račića u pesku na moru. Nožem je bilo najbolje, bio je čvrst i prigodan za komadanje zaleđenih santi, ali i za one lepo otopljene delove.Valjda mi se krv vratila u mozak, setila sam se da mi je muž u torbu spakovao eksternu bateriju za telefon, a da sam ja odmahnula rukom i rekla da mi ne treba, iako je moj stari bekap telefon imao najadniju bateriju u istoriji. Izvukla sam se i prikačila za telefon, koji se sad lepo punio. Sela sam na sedmicu srećna, jer me tamo čekaju neke bolje cipele, neki pristojan telefon, sa mnogo praznog prostora da ga popunim fotografijama i uspomenama, a najvažnije - moj divni muž, koji uvek brine, i zna u kom trenutku mogu da flipnem, pa šta će mi biti od koristi. Ušla sam u prevoz, sela i napisala mu to. Kao i to da sam malim kamping nožićem jela sladoled. Od moke.