Obožavam leksikone i top liste, iako mi je kada me upitaju da ih napravim uvek teško, jer je tu toliko toga što volim. I sve je različito, nije baš da možeš da me uhvatiš za glavu ili za rep. Ipak, postoji jedan odgovor koji se ponavlja, a koji se tiče filma.

Najlakše mi je da kažem da mi je omiljeni film, odnosno onaj koji nekritički i bez ostatka volim – „Kako se udati za milionera“. Ovaj film gledam barem jednom godišnje, znam replike napamet, to je moj film za rođendan i Novu godinu, za loše dane, za veoma dobro raspoloženje, to je modni film, film koji slavi Holivud i njegove ikone, to je preteča svega onoga što volimo u romantičnoj komediji, a ipak je reč o filmu iz 1953.

Vrlo se jasno sećam da je TV Politika, kada sam išla u osnovnu školu svakog dana u četiri puštala stare filmove. To je bilo vreme pre nego što sam sama išla u grad, pa i u Kinoteku. Bilo je na Politici strašnih ili mističnih filmova kao što su „Muva“, „Psiho“ ili „Tri Evina lica“, ali i je bilo i „Gradića Pejtona“ i „Dugog toplog leta“. Tada sam saznala da se Gradić Pejton nalazi i na Crvenom krstu i da su nekad žene ludele za Benom Kvikom. Volela sam kad idem prepodne u školu, pa da onda mogu nesmetano da gledam film u četiri. To mi je jedno vreme bila motivacija da uradim domaći odmah posle ručka, pa da onda mogu da se razvlačim, uživam u popodnevu i gledam film.

Vrlo živo se sećam jedne posebne nedelje kada na repertoaru nisu bili samo crno-beli filmovi, već i oni u boji, a razlog za to bila je Merilin Monro, bila je nedelja posvećena njenim filmovima, ova retrospektiva je bila najavljivana danima kolažom najmarkantnijih scena i pesmom „My heart belongs to daddy“. Sećam se cele te nedelje, jer su mami i tati u goste došli prijatelji i mama je pravila soma i jaja punjena nekom pastom od tune. Sve to mi je bilo vrlo glamurozno, kao i cipele gošće, žene koja je malo starija od mojih. Imala je kestenjasti paž i lakovane salonke sa ogromnom zlatnom šnalom.

Sve to pamtim i zbog toga što sam njoj, kada me je pitala šta radim tih dana rekla kako gledam filmove Merilin Monro. Oduševila se i rekla mi kako joj je omiljeni film „Neki to vole vruće“, ali da obavezno pogledam sve. Imponovalo mi je što imam sagovornicu, što ona, četrdesetak godina starija od mene, žena sa prelepim cipelama, kakve i ja hoću jednom da nosim, jede sa mnom punjena jaja i priča o filmovima. U tom smislu se ništa nije ni promenilo. I dalje volim da se družim sa lepim ljudima, jedem i razgovaram o umetnosti. Ali tada je bio možda prvi put da mi neko tako da na važnosti.

Sve sam to prenela svojoj drugarici, sada kumi, koja je kao i ja gledala stare filmove u četiri. Gledale smo celu retrospektivu Norme Džin, zajedniki omiljeni film nam je bio „Muškarci više vole plavuše“, jer smo mogle da se podelimo koja je koja. Ona je bila Merilin, ja Džejn Rasel, zato što sam bila visoka, krupna i crna. Tako sam se u „Kako se udati za milionera“ najviše poistovećivala sa Šaci, koju glumi Lorin Bekol, jer je lafica. Tada je lorinbekol postao i moj mejl, a ovaj film onaj koji svakom preporučujem, zbog njih tri – Merilin, Lorin i Beti Grejbl, glumicom koja je već tada bila holivudska veteranka.

One su maestralne kao Šaci, Loko i Pola, scenario je besprekoran, muzička tema kojom film počinje zarazna, ovo je ljubavno pismo Njujorku, ali je moj omiljeni deo filma onaj u kome se tri glumice šale na račun svojih muževa u stvarnom životu – Džoa Dimađa, Hemfrija Bogarta i Harija Džejmsa, sportistu, glumca i džez muzičara.

Bliži mi se rođendan, a to može biti prilika da ponovo, ko zna koji put ponovo gledam ovaj film o zaljubljivanju u šumskog rendžera umesto u milionera, o kolibi u Mejnu, o tome kako postoji razlika da li letite za Atlantik ili Kanzas Siti. Ako niste gledali, obavezno gledajte, a ako jeste, verovatno znate zašto je ovo doživljaj za ne propustiti. Za druge stvari ne znam, ali nekako se uvek kada me pitaju za omiljeni film izvučem sa jednim jednostavnim – „Kako se udati za milionera“.