Znam da nisam jedina, ali najranjivija sam i najlucidnija u trenucima posle buđenja, kada ne znam gde sam i šta se dešava. Nekad se san samo slije u javu i onda shvatim da je muzika iz sna zapravo ona koja stvarno svira sa radija. Retko se budim noću, zapravo nikad se ne budim noću, nego spavam u cugu, ne odlazim u kupatilo ili do frižidera. Ali mi se sinoć desilo da sam se probudila, a znam i zašto.

Samo sam malo prilegla pored deteta u majici i dokolenicama, htela sam da ga uspavam, a onda sam se sasvim slučajno uspavala i ja. Inače sam planirala da slušam neku emisiju, istuširam se i operem kosu. Tog popodneva sam se vratila sa puta, iz Sarajeva, pa sam se, iako nisam zaista bila umorna sklupčala i pokrila ćebetom, da se utoplim i uživam. Budim se dva sata kasnije, noć je, ali ne znam koliko je tačno, vidim da se muž vratio i legao pored deteta, televizor je pojačan, preglasno je, ne znam ni kako njih dvojica tako spavaju. Meni ne smeta, nije me probudilo to, možda sam se i naspavala.

Na televiziji Don Drejper u kadru, riba mladog kopirajtera koji nije bio dovoljno ubedljiv. Moj mozak se prikopčava na stvarnost, uključujem se u radnju, iako ne znam koja je epizoda i šta se tačno dešava. Boli me glava, tupo, verovatno promena pritiska u avionu i mog preniskog šećera, zbog čega sam od onih osoba koje mogu i vole da doručkuju nešto slatko. Džemovi, tartovi, mleka i kafe. Idealno. Da mi prostruje krvlju.

Uvek se setim onog genijalnog stiha – malo slatkog šećera za vene, kako maestra. Gegam se do kuhinje, tražim nešto da mi pomogne i razmišljam kako Tifa nije pevao o tom šećeru, ali nema veze. Lepo je bilo te godine… a bila je 1984. Moja kuma i ja smo baš bile zadovoljne kad smo bile male što naša godina ima pesmu – osamdeset četvrta se vuče… Pada mi na pamet i moja ideja o rokenrol muzeju slatkiša, gde bismo imali i ludaka napravljenog od marcipana i djecu kao kolačiće, to bi valjda bili kao neki minjoni, i Marinine kolačiće, i još jednu ideju koju ovde ne mogu da izložim, da mi je ne ukradu.

Dok razmišljam o svemu tome, eto me do frižidera, u njemu nema ničeg, sve smo pojeli, a nismo dopunili, nismo dobri potrošači, ne utiče na nas oglašavanje, a još je Don Drejper drvio o tome.

Otvaram frižider, očekujem da nema ništa zabavno i da ću eventualno napraviti limunadu i vratiti se u krevet. Ali, ne lezi vraže, unutra, u plastičnoj providnoj kutiji, eto nečeg interesantnog. Treba mi vremena da shvatim šta je to. Marineti, futurizam, Valter Benjamin, razne teorije koje sam čitala, železnice, neonske reklame, sve to struji mojom glavom kao munja, kao kad dete nesigurno lenjirom izvlači duž, svetiljka frižidera napada moje oči, a ispred mene je proizvod, jedan, jedini na toj polici.

U kutiji je indijaner, jedan opasan kolač. Otkud ti tu? Sam si se stvorio da mi odagnaš glavobolju? Ili sam te prizvala u razgovoru neki dan pre toga? Pričale smo drugarica i ja o kolačima, a ona je izjavila kako ne voli šam, kako je uvek birala krempite, a sad čak više voli suvlje kolače. Ja sam joj odgovorila kako obožavam šam, kako volim sve, pa i šam, jer je tako prost i tako beskompomisan. Živ šećer, ide pravo u mozak, i krv, što reče Tifa.

Uzimam ga, razmišljam minut odakle on tu, da li je muž doneo možda za dete sutra. Ma, ako se detetu bude jelo, kupićemo mu novo, ovo je sad za mene. Tri je ujutru, tu je iza ćoška prvi novembar, dan kada ću prestati da pravim nutritivna iskakanja i incidente, uzimam kutiju, sedam i prstima počinjem da jedem indijaner, lomim mu glazuru, prvo uzimam malo šama, onda podlogu. Volim kad je podloga kao keks, ne kao suvi kornet. Nekad sam mrzela sebe kad jedem noću, sada znam da je to samo jedan incident, da se kolač stvorio sam, ta puška Čehovljeva opalila je i gotovo!

Vraćam se u krevet i razmišljam zašto se indijaneri tako zovu, zašto pišingeri, a zašto ekleri i brestovi, sutra kad se naspavam – istražiću. Ujutru saznajem od muža da mi je indijaner poslala drugarica, jer zna da volim. Hvala!