Podeli
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Postoji jedna stvar koja se pojavila pre koju godinu, a koju sam počela da kupujem prijateljima za rođendane i venčanja– mapa sveta koju možete da igrebete, pa da označite gde ste sve bili. I onda ta polja budu na primer zlatna, i ako ste bili u Rusiji ili Kanadi onda to zlato dominira, a ako ste posetili Vatikan, to je tačkica.

Zabavljaju me ove karte, jer sam oduvek ljubiteljka mapa, globusa, malo manje onih školskih reljefa od testa, ali da, čini mi se da to ima veze i sa mojom porodicom. Mislim da je idealan poklon za moju mamu globus, jer uvek kad smo im u blizini, mama se oduševi.

Bila sam dobra iz geografije, jednostavno, to me je zanimalo, uvek sam bez greške radila test iz neme karte, nepogrešivo sam obeležavala Don, Ronu, Altamiru, Prespansko jezero, Tibar. Stani stani Tibar vodo! Posebno su mi uzbudljive stare ili pomorske karte, stari bakin georgafski atlas u kome su sva imena arhaična – Miniapoles, Novi Jork, Bartselona…

Kolonjska voda zapravo je iz Kelna, jer ga Francuzi zovu Kolonj, mi smo smislili imena Solun i Beč, a Španci ne mogu da izgovore Ukrajina, pa ovu zemlju zovu Ukrania. Sve to sam saznala u atlasima i legendama, ali i na putovanjima. Iznenadila sam se kad sam u madridskoj podzemnoj železnici naišla na kartu Evrope na kojoj je u Srbiji obeleženo bilo samo Lapovo. Onda mi je neko objasnio da je tu neko železničko čvorište, pa da je Lapovo zato značajno.

Do mene stižu sasvim slučajno različite karte – tako sam od tetke drugarice, Bokeljke dobila staru kartu zaliva koju nameravam da uramim i stavim iznad kreveta, da me i u snežnim decembarskim danima vodi u najbližu tropikaliju. Ne znam zašto, ali uvek mi je čudno kada vidim neku tačku na karti i znam da sam bila tu, iako to nije zaista to mesto nego komad papira na kome je odštampano. Na neki način ipak povezujem te dve tačke, ta na karti jednako je stvarna, to plavo more zaista je taj Mediteran na kome sam bila. Smočila sam noge i jurišala na talase tu u tom odštampanom indigu.

I zato mi je oduvek i bilo važno da budem negde prisutna, da negde vidim sve, da apsolviram grad, da mi ništa ne promakne, da vidim i opšta mesta i otkrijem i nešto što će samo mene zanimati i postati nešto što će obojiti osećaj koji za neko mesto imam. Tako Alanja za mene nije obično turističko mesto, lepa plaža i hoteli koji za većeru služe i po dvadeset vrsta kolača, nego je to jedan ćošak, kafanica sa početka sedamdesetih, neka istorija, priče, nešto što je tu bilo i pre ekspanzije all-inclusive-a, jednostavna jela, lokalna ekipa. Za mene je Alanja park posvećen mačkama (a u njemu je stvarno stalno na desetine malih maca), ali možda još više Muhabet sokak, u kome je niz kafanica u kojima će vašem detetu naseći voća i doneti domaćeg soka, ma šta drugo da naručite, i izneti igračke svojih unučića.

A onda se prošetate nekom ulicom, ni po čemu značajnom i otkrijete neki natpis, u ovoj zgradi, na ovom mestu… ili samo naiđete na unutrašnje dvorište, tropsku baštu sa narandžama i smokvama. I to se dešava svuda, ne morate da odete u Pariz ili u veći turistički grad. Ovakve stvari su svuda, gde god da odete. I u selu za koje mislite da nema ništa naročito možda pronađete neko čudno, specifično cveće ili prastaro drvo. Možda baš kod Lapova.

A toga nema na karti, ni na nemoj ni na onoj bogatoj podacima, ni na onoj u madridskom metrou. Za to treba ustati i tamo otići. Ili ako trenutno ne možemo – planirati i maštati. O talasima, starinskim kafanama i sokacima.

Komentari

Vaš komentar