Nikad nisam bila ljubitelj doručka.

Kada sam išla u školu, morala sam da doručkujem pre nego što krenem u školu, a tada sam bila sanjiva, neraspoložena i ubijena u pojam buđenjem. Čak i kada sam išla popodne u školu, uživanje u doručku gotovo uvek je bilo uništeno obavezama koje su sledile.

I vikendima sam nekako najviše volela ručak ili ranu večeru i čudila sam se tati koji uživa u bogatom doručku, sastavljenom od tri jaja, slaninice, belog sira, hleba i praziluka. Jednostavno, nisam bila gladna za tako nešto, čemu je razlog bila i obilna večera. Kasnije, kad sam počela da izlazim, doručak je bio pokušaj da se rešim mamurluka. Topli sendviči i masne kajgane bile su tu da pokupe šta se pokupiti da, i to naravno ako nekoliko sati ranije nisam već to pokušala pljeskavicom ili palačinkom na ulici. To je bilo nezdravo, ali i naša tela su bila mlađa i mogla su svašta da izdrže.

Zapravo jedini doručak koji sam zaista volela bilo je tzv. mućeno jaje, odnosno kako je to moja mama zvala – salmonela. Deda mi je pre doručka mutio jaje i šećer, što je bilo ukusno, ali dovoljno tečno da bude lako za konzumaciju u toj jutarnjoj mrzovolji.

Moj drugi omiljeni doručak bio je hladna nes kafa u kafiću pored gimnazije, ako odlučim da pobegnem sa časa. Staviš svoj prvi mobilni u životu na sto, naručiš kafu, čitaš novine, čekaš ekipu koja je odlučila da uradi isto što i ti da dođe i cevčicom prebireš po peni.

Da me ne shvatite pogrešno, ja sam uvek volela hranu koja se jela za doručak, ali ne u terminu doručka. Bila sam gladna tek negde oko podneva. Nervirala sam se što na putovanjima u hotelima doručak traje maksimalno do pola deset.

A onda se nešto okrenulo, možda baš u trenutku kad sam odlučila da ne večeram ništa teško. Probudila bih se gladna kao vuk, presrećna što ću da jedem. I tada sam zavolela doručak toliko da mi je sad to omiljeni obrok. Negde u to vreme sam saznala kako su Englezi koji logično, jedu engleski doručak sastavljen od onog što je jeo moj tata plus pasulj i nekad pečurke, smislili da se ono što doručkuje ostatak Evrope, odnosno Kontinent zove kontinentalnim doručkom.

I dalje volim da na moru posle plaže i tuširanja dođem preplanula, mokre kose, u pamučnoj haljini i japankama na večeru i prebirem po švedskom stolu, ali sam otkrila novo zadovoljstvo koje se zove – silazak na doručak. Valjda zato što više nisam mrzovoljna kao ranije.

Nova etapa života sa malim detetom učinila je da se doručku još više radujem, pogotovo što jedemo u krevetu, mrvimo pogačice i hranimo se kašičicama grčkog jogurta. U pogledu doručka sam minimalista. Čak, iako nas ima raznih, sa prezirom gledam na ljude koji natrpaju u isti tanjir i sir i džem i voće i cerealije.

Ja najviše volim prženice. I poparu, ali prženice imaju specijalno mesto u mom životu. Kao i prazan burek, zbog kog sam prokažena i od prijatelja Bosanaca, koji ga ne priznaju kao burek, i od onih koji ne mogu da shvate da najviše volim masne kore. A obožavam. To i jogurt i puna kapa.

I uvek samo dva, eventualno tri elementa. Puter i hleb su dovoljni. Hleb, puter i džem su taman. I kafa. Kafa obavezno. Pitanje servirke u borosanama koja gura kolica mleko ili čaj, kako rasteš postaje čaj ili kafa. Kafa uvek.

Kao što sad volim doručak, volim i this or that pitalice. i ankete. Jedan moj divni drug Rale, koji sad živi u Barseloni voleo je da nas dok nas vozi negde ispituje. Bile su to brze pitalice na razne teme, a jednom je tema upravo bila doručak i to koji nam je omiljeni. Ja sam odgovorila ono što bih verovatno i sad – crni rustični sveži baget, tvrdi kravlji sir i kafa sa mlekom. A opet, imam drugaricu koja bi celog života jela samo puter i hleb. I to cenim, kao i one koji vole kraljevski kombo i tanjire pune jaja, cveća, šunki. Jedan od mojih potencijalno omiljenih doručaka je i onaj kod Tifanija, ali to tek treba da probam.