1
Jedna lista, dve, tri, ma četiri izborne kolone, ko može s kim, a kako će tek raspodeliti mandate, sve vam je to isto ove nedelje kao što je bilo i prošle.
U momentu kada neki koji su imali rezerve prema izlasku proevropske opozicije na jednoj listi prihvataju da bi to bilo najkorisnije, odjednom neko od ovih drugih koji su rezolutno bili za jednu izbornu listu promene svoj prošlonedeljni stav. Onda se nađe treći koji kaže: „Dobro, ako ne idemo na jednu listu, mi ćemo onda sami.“
Zato naslov ove kolumne liči na ime TV ostvarenja kultnog crnogorskog i jugoslovenskog reditelja Živka Nikolića, a koje ima vezu sa babom Đeknom.
Jer na šta drugo mogu da liče seoske zađevice opozicionih prvaka u momentu kada treba da zahuktaju predizbornu mašineriju i kada je vlast već sa obe noge u kampanji.
Što se tiče predsednika Srbije i neformalnog gazde na SNS Aleksandra Vučića, taj je u kampanju uskočio sa obe noge i urološkim problemom.
Dok je ovog vikenda obilazio „Zbor Krajišnika“ u Kovilovu, kamera je zabeležila njegov razgovor sa nekim brkom, koji mu kaže da je napravio tinkturu za potenciju, na šta mu je predsednik kao iz topa odgovorio: „To meni odavno ne pomaže.“
Ko veli, tolike me brige more i toliko se žrtvujem za Srbiju, da ni one stvari ne mogu da radim.
Šalu na stranu, ali izgleda da predsednik može da priča šta god hoće.
Uprkos pritiscima posle katastrofalnih dešavanja u Banjskoj, jesenjeg poskupljenja akcizne robe, energenata, Vučić je toliko bio ležeran kao da zna da ne treba da se sekira. Bar ne zbog izbora.
Osnovano sumnjam da mu u jedra duva nemogućnost opozicionih lidera da dogovore jedinstven nastup.
Ubeđen sam da je izlazak u više kolona rizična avantura, jer mnogima u opoziciji za vratom diše cenzus i da u ovom momentu široka opoziciona izborna ponuda odgovara baš Aleksandru Vučiću.
Moguće da bi jedinstvo u proevropskoj opoziciji posredno uticalo i na dogovor na desnom političkom spektru te bi mogao i „patriotski blok“ uz Narodnu stranku Vuka Jeremića da se ugleda na kolege „evropejce“. Znate već kako bi izgledalo soliranje neke partije ukoliko se sve ostale dogovore.
Ali dobro, otvorene su razne mogućnosti i koja god da se desi, vlast će se truditi da zloupotrebi izborne uslove, ili, što bi opozicija rekla, pokrade izbore. Na kraju krajeva, u životu ne postoje greške, jer su sve to naučene lekcije, rekli bi gurui pozitivne psihologije, te će građani moći da izvuku neke pouke iz ovih izbora.
Šta god da se desi na izborima, naredno jutro će svanuti, samo što bismo u jednoj opciji mogli da menjamo ono što u Srbiji ne valja.
U suprotnom, gazićemo onom starom stazom, od koje nam je muka, ali smo se na nju navikli.
To je ona staza na kojoj inspektor, koji je radio na rasvetljavanju ubistva Slavka Ćuruvije, odlazi u penziju razmišljajući da li će biti ubijen, a slične brige ima i inspektor Slobodan Milenković, čovek koji je proizvodnju marihuane na Jovanjici uspeo da poveže sa moćnicima iz politike i službi bezbednosti.
Osim brige za decu kad ih pošaljemo u školu, na toj stazi nailazimo na razne slike apsurda. Kao, na primer, da je Republički seizmološki zavod upravo ostao bez jedinog kvalifikovanog seizmologa. To vam je kao kafa bez kofeina, pivo bez alkohola, čokolada bez šećera, kobasice bez masti. Ili, na primer, škole bez nastavnika, bolnice bez medicinskih sestara i lekara.
Primetili ste da na toj stazi, ljudi koji bi trebalo da budu najvredniji deo jednog društva beže iz prosvete ili zdravstva.
I dok se prisećam raznih primera korupcije, polupismenih kadrova, odlaska mladih lekara u inostranstvo i straha od liste čekanja koje ubijaju skoro kao i bolest, prekide me kolega: „Sestra mi je dobila prvu platu od 700 evra kao nastavnik likovnog na zameni.“ Jeste malo, ali je u Srbiji i to manje, jer sestra cenjenog kolege radi u jednom malom gradu u Crnoj Gori.
To je samo deo slike koju lideri opozicije treba da imaju pred očima kada većaju o tome kako bi jednostavnije mogli da raspodele mandate.
Ima nešto preče od toga.
