Opozicija kaže - svi na ulice: Hoće li radnici poslušati poziv za generalni štrajk

Da ne bude da to samo ja primećujem, poruku da su neodgovorni i neozbiljni poslao im je kolega iz poslaničke klupe general Zdravko Ponoš.

Naprednjaci prvo nisu hteli da ubace kartice za glasanje, čisto da pokažu javnosti koliko su njihovi politički protivnici koji bi da ih smene s vlasti (ovo sad još smešnije zvuči) u stanju da obezbede da svi koji su potpisali zakon budu u sali.

Samo kad se setim da se u opoziciji sporadično javljala ideja o generalnom štrajku. Znate ono da se svi solidarišu jedni s drugima, pa obustave proces rada, izađu na ulice, organizuju blokade, blokiraju institucije, zaustave državu na neko vreme da bi izazvali ozbiljnu krizu i uzdrmali vlast.

Nabujalo nezadovoljstvo je fakat, a Dragana Rakić, zamenica predsednika DS, zagovara zajednički izlazak na ulicu.

„Generalni štrajk  je rešenje za probleme nezadovoljnih, da smo svi na ulicama u isto vreme. Ako su nam već institucije zatvorene i oduzete i nisu na usluzi građanima, onda je legitimno biti na ulici“, rekla je Rakićeva.

E sad, drugi je par opanaka kako to opozicija, koja ne može da organizuje da se svi pojave na sednici Skupštine, priziva generalni štrajk u koji bi istovremeno stupili i prosvetari, i poljoprivrednici, i ekološki aktivisti, i političke partije, i advokati…

Ovo kako je dosad išlo i među ovim drugim društvenim akterima, liše politike, nije da baš obećava.

Ne verujem da se desilo ni da se, na primer, zajedno naljute malinari, krompiraši i stočari. Malinare zanima otkupna cena maline, neke druge zanimaju subvencije, ukidanje akciza za gorivo i onda vlast da bi razvalila „masovni“ protest, dovoljno je da nekim od pobunjenih obezbedi ono što traže i tako ugase protest.

Nastavnici su odmah odjavili političare. Njima su važne plate, položaj nastavnika i stanje u obrazovanju, a to može da im obezbedi vlast. Ko će da se bori sa opozicijom za promenu vlasti i da gleda u pasulj kad bi to moglo da se desi, a treba živeti sada.

#blockquote_0

Nije valjda da će se neko iznenaditi na to što nam je preča sopstvena guzica od opšteg interesa.

Ali onda se ne treba iznenaditi ni ako bude kao u onoj pesmi pastora Martina Nimelera, koja bi mogla i ovako da se parafrazira:

„Kada su došli po Novicu Antića, bivšeg predsednika Vojnog sindikata, nisam se pobunio, jer nemam veze sa Vojnim sindikatom.

Zatim su došli po Zlatka Kokanovića, iz ’Ne damo Jadar’, i ćutao sam jer nisam ekološki aktivista.

Kada su došli po Slobodana Vidojevića, poljoprivrednog proizvođača, nisam se pobunio, jer nisam poljoprivrednik.

Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni.“

Volimo, bre, mnogo da pričamo, pretimo i zaklinjemo se. Sve ono što rade pijanci. No, kad treba potegnuti, vidimo da nema ovde solidarnosti, kakva je, na primer, u Francuskoj, gde na ulice izađu lučki radnici, železničari, radnici rafinerije, poljoprivrednici…

Nema, brate, ovde ni poverenja. Kome danas veruju nezadovoljni radnici?

Ko ja taj od opozicionog mnoštva, koje se konstantno organizaciono umnožava i interesno usitnjava, pod čiji autoritet bi prišli i ratari i rudari, i soldati i advokati, i prosvetari i parketari, i poljoprivrednici i ostali nezadovoljnici?

Ko ja taj u koga bi oni imali poverenje i koji bi mogao politički da artikuliše njihove zahteve? Vidite li ga? Ne vide ga ni radnici.