0
Svedočenje inspektora Mitića od prošle nedelje predstavljalo je slikovitu potvrdu onoga što smo naslućivali: da je država svoje ekonomske, pravne, bezbednosne i političke resurse angažovala u svrhu izgradnje i razvoja najveće fabrike marihuane u Evropi.
To će, ako se obistine inspektorove najave, potvrditi i njegov kolega, glavni inspektor i šef odeljenja Milenković, koji je prošao medijsku šikanu u godinama nakon pronalaska plantaže. I još: inspektor je imenom spomenuo ministra Gašića, sa kojim je prvookrivljeni izgleda imao kontakte. Sve to zasebno, a naročito zajedno, dovoljno je da svi uhapšeni, osumnjičeni, optuženi ili makar pomenuti akteri sa „Jovanjicine“ strane budu u najmanju ruku smenjeni. Ništa od toga se, međutim, nije desilo. Ministar Gašić je iz senke BIA izašao na sunce javne policije, u njoj nastavlja da ne snosi odgovornost (objektivno, naravno) za aktuelne slučajeve nasilja, konkretno masakre u „Ribnikaru“ i Mladenovcu. Više od toga brine ovo: država, u ovom slučaju, ratuje sama sa sobom.
Negde između, optužnica protiv bračnog para BIA/MU.
Pisali smo početkom meseca kako bi se tragovi ubice Olivera Ivanovića mogli – od svih mesta – kriti upravo u optužnici koje naše Tužilaštvo za organizovani kriminal vodi protiv jedne grupe šarenolikog sastava, u kojoj ključnu ulogu igra crnogorski policajac uz značajnu asistenciju srpskog bračnog para – muža inspektora MUP i supruge, operativke BIA. U toj optužnici prvi put su objavljene poruke iz zloglasne „Skaj“ komunikacije, u kojima se, između ostalog, navodi da BIA raspolaže informacijama da je „kavački klan“ – kome oni, praktično, pripadaju – umešan u ubistvo kosovskog političara. I ovde, na neki način, država procesuira sebe samu, procesuirajući činovnike iz svog (naročito osetljivog) bezbednosnog aparata. Ali, koliko daleko država može da ide u razotkrivanju zločina koje je počinila nad svojim građanima? Odgovor na to pitanje je u fiokama i prištinskog i beogradskog tužilaštva. Pitajte, uostalom, porodicu Olivera Ivanovića.
Na kraju, Doljevac.
PROČITAJTE JOŠ
Nova.rs je juče objavila snimak udesa na naplatnoj rampi u Doljevcu, koji „Putevi Srbije“ nisu obelodanili prethodne četiri i po godine. Nesreća, u kojoj je stradala Stanika Gligorijević, od tada je predmet medijskih spekulacija, najpre predsednika Vučića, a potom i svih ostalih aktera političke scene u Srbiji. Ovoga puta, makar smo dobili pošten odgovor: dva problematična minuta snimka sa naplatne rampe ne možemo da vidimo, jer, prosto, nisu ni snimljena. Kako ih je onda predsednik gledao, ostaje misterija. Opet, država je i u ovom slučaju na neki način u raskoraku sama sa sobom: s jedne strane, kroz suđenje vinovniku nesreće radi da zaštiti integritet građana; s druge strane, kroz delovanje zvaničnika – to suđenje dovodi u pitanje. Pa, ko je onda u pravu? Ne znamo, nije snimljeno.
Zašto je sve ovo bitno?
Bitno je jer na temeljima pravde i vere u pravosudni sistem i istražne organe bukvalno leži poverenje građana u državu u kojoj žive. Tu bi politika morala da bude potpuno sekundarna. Umesto toga, ovde je politika nagrizla jezgro pravne države, inficirala ga virusom nesigurnosti, i sada ozbiljno razmišljamo da je amputiramo zajedno sa virusom. Ako je do te mere zaražena da dalje sama ne može da funkcioniše – to ćemo i morati da uradimo. Samo, takav će nas potez učiniti invalidima u godinama koje dolaze. Pogledajte, uostalom, Crnu Goru: kada pravosuđe i policija obole – svi izgube kompas. I džaba je tu, onda, Milo ili Jakov – amputacija ostavlja posledice.