1
Gledam suze u očima i slušam tugu u glasu Slaviše Momčilovića, običnog čoveka iz Prokuplja kome je pogana ruka zapalila dvanaest poljoprivrednih mašina. Na njegovom placu, na kome nije bilo ni čuvara, ni kamere. A i što bi, kad Slaviša nikome ništa ne duguje, niti duguju njemu.
O tome nema vesti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Možda bi bilo da je Slaviša nekim slučajem predsednik Opštinskog odbora Srpske napredne stranke. Verovatno bi piroman već bio „obrađen“, policija bi izdala saopštenje, sud odredio pritvor, a tužilac ispisao optužnicu.
No, Slaviša ne pripada vladajućem gangu, štaviše on je šef opštinske organizacije Demokratske stranke. A, ovde je „dozvoljeno“ paliti imovinu demokratama, naročito u vreme izbora. Tako su i na Kosovu goreli automobili Srbima koji ne podržavaju Srpsku listu. Za te paljevine nikad niko nije odgovarao. Sva je prilika da će i požar u Prokuplju ostati nerasvetljen. Iako plamen baca sve do Beograda.
Ništa što mafijaškim vlastima ne ide u prilog ne dobije sudski epilog ili presudu u razumnom roku. Od Jovanjice, zatim masovnog ubistva u Duboni i Malom Orašju, pa do napada na Predraga Voštinića, aktiviste iz Kraljeva.
Iskustvo nas uči da lomača u Prokuplju nije poslednji nasrtaj na pojedince koji bi želeli da vide leđa kriminalnoj vlasti. Biće toga još do 17. decembra. Ona blokada kuće u Bavaništu nezadovoljnom poljoprivredniku, pretnje poštarima koji štrajkuju, huligani sa kapuljačama u blizini štandova opozicionih partija i požar u Prokuplju su delovi iste slike koja se zove – zastrašivanje.
Kad gledam na šta je sve spremna udbaško-naprednjačka mašinerija, imam utisak da su potpisali tajni sporazum sa muzejem iz nemačkog grada Štutgarta. Tamošnji kustosi su prošle godine imali tri postavke. Jednu o ljubavi, tu smo autsajderi, ali za druge dve smo bogom dani. To su bile tematske celine o mržnji i pohlepi. I eto našeg terena, ako išta ova vlast zna, to je da seje mržnju. Da, otkriva „zavere“, traži i proizvodi „neprijatelje“.
A i pohlepni su za medalju. Za deceniju vladanja od gologuzana izrasli su u investitore i bizmismene. U pušače tompusa, vlasnike vila i sponzore silikonske industrije. Njihova deca troše nekoliko minimalaca za veče, voze automobile skuplje od stana u Beogradu na vodi.
Takvi su spremni da biju svakoga ko im se suprotstavi. Umesto da robijaju, vode državne poslove, sportske klubove, kockarnice… Njima se privodi, njima se donosi. Oni uzimaju i ne pitaju koliko se za 1.000 dinara može kupiti slanine i luka, ni kolika je plata učitelja. Kod njih je sve u fulu i do čepa. Ko u to dirne, taj je „neprijatelj“ naroda i države.
Sirotinja u Srbiji to možda ne vidi, ali čitav svet primećuje. Toma Piketi francuski ekonomista, autor knjiga na temu koncentracije bogatstva, kaže da se nekvalitet života na ovim prostorima veoma povećao. Naročito kad se Srbija poredi sa Evropom, sa zemljama iz komšiluka i bivšim republikama. „Svuda je opao kvalitet života, ali u Srbiji najviše.“ Učtivi profesor nam na fini način saopštava da smo na dnu.
Mom prijatelju F. kad plati dažbine i telefon, od penzije ostane pet hiljada dinara. Za lekove i život. Iako bolestan, mora da radi. Njemu državni prevaranti ne mogu da prodaju priču o patriotizmu, neprijateljima, ne mogu da ga zastraše. Ni da ga kupe sa 20.000 pred izbore.
Koliko je takvih kao što je gospodin F? Čini mi se sve više, otresao je narod strah, kao sneg sa šubare. Nema mesta, ni skupa, od veselja i sprovoda do kafane i pijace gde se ne čuje: „Ovo“ je prevršilo, „ovo“ nas je opljačkalo i ponizilo. „Ovo“ sve prodade i izdade. „Ovo“.
I ne šapuće se više nego govori glasno da se što dalje čuje. Do Andrićevog venca do kabineta Brnabićeve, Takovske ulice… Da li je oslobođenih dovoljno, to je za diskusiju, no, sudeći po rigidnim reakcijama vladajućeg ganga, na klackalici smo. Ako pretegne na njihovu stranu, „Ovo“ će nas sve pretvoriti u eksponate za štutgartski muzej.
