Milošević (skoro) reloaded: Piše Mihailo Jovićević

„Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije“, rekao je odlazeći predsednik SRJ nakon septembarskih izbora 2000, poslednjih koje je proveo na tom mestu.Tako se krug polako zatvara. Prošle sam nedelje na ovom mestu pisao kako se predsednik Vučić rapidno transformiše u predsednika Miloševića, izražavajući, pritom, nadu da se to ipak neće dogoditi u potpunosti. Isti indikatori transformacije ostali su na snazi i u minuloj nedelji: retorika sa izdajnicima i špijunima, očita otcepljenost od realnosti na ulicama prestonice, najavljivanje vidovdanskog skupa, kontramiting, a sada i ovo nesrećno obraćanje.Nije, međutim, kraj, dok ne zapeva na ruskom. I još ponešto.To se videlo protekle nedelje kada je imao dva spoljnopolitička poteza koja su pokazala da i dalje - premda nevoljno - ispunjava zahteve koje međunarodna zajednica stavlja pred njega. Prvi signal, intervju CNN-u, pokazao je njegovu nesumnjivu prednost u odnosu na Kurtija na Kosovu. Imao je predsednik i prostor i vreme da opravda svoju kosovsku politiku i predstavi je kao mudru i pomirljivu, sve insistirajući na ispunjenju Briselskog sporazuma i ZSO. Na dva (jedina suštinski bitna i problematična pitanja) odgovorio je u svom stilu - praznom tiradom, referisanjem na Kumanovski sporazum, odbijanjem da otvoreno kaže da neće priznati Kosovo i zanimljivim priznanjem: „Ne, ne upravljam protestima lokalnih Srba na severu; ne, nisam im tražio da bojkotuju izbore.“ To bi bilo to, dve laži koje niko nije doveo u pitanje i vreme je brzo isteklo...Drugi signal je bilo privođenje (ne, nije preteška reč) na susret sa Zelenskim i Vljosom Osmani u Moldaviji. Jer, dan ranije je država bila očigledno jako ugrožena pa se nije moglo u Bratislavu, ali za 24 sata pretnja je iščezla pa se morala obaviti ta, eto, neprijatna formalnost u vidu rukovanja sa ukrajinskim liderom i nekog neproduktivnog sastanka sa Osmanijevom, koji je, verovatno, bio više brif za njih dvoje nego konstruktivni diplomatski susret. To je bio jedan „know your place“ sastanak.Ipak, ima i loše.EU parlamentarci očigledno nemaju više strpljenja za promašenu politiku. Geografski su bliže, pa i jasnije vide, logično. Tako izgleda nakon pristanka da se sa režimom razgovara o opštem stanju u društvu, ne samo u Skupštini nego i na ulici, i, najvažnije, na Andrićevom vencu. Tako sam čuo - predsednik mora da se uključi u dijalog. To je javno. Ono tajno - ili makar neobjavljeno - jeste da će leve (i zelene) opcije u EP podržati otvoreno opoziciju. Ako poljski izbori prevagnu na levu stranu i ako Orban shvati poruku iz Kišinjeva, to će otvoriti prostor za agresivniji nastup i prema Vučiću.Slaba će, međutim, vajda biti od svega toga ako se protesti ne kanališu tako da donesu opipljive društvene promene. Smene Vulina i Gašića bile bi pozitivni nagoveštaj, ali ključ leži u REM i RTS. Ne može biti slobodnih izbora dok ne bude medijskog pluralizma. Van pameti je živeti u zemlji koja jedne medije diskriminiše dok druge koristi za difamaciju političkih protivnika. I najtužnije - zlostavlja zaposlene u tim medijima, tera ih da žive i rade u nenormalnim uslovima i da se odreknu svoje profesije. Zamislite prodavca na pijaci koji mora da vam nudi pokvareni paradajz po višoj ceni i još da ga hvali. I njega je sramota, ali posao je posao.