0
Dečje pozorište se iseljava zbog poznate beogradske kafane, sud presuđuje da univerzitet još jednom promisli pre nego što ustvrdi da je ministar bez premca plagijator, tužiteljka vodi proces po tužbi vlastitog muža…Vest do vesti, slika današnje Srbije, zemlje velikih mogućnosti za one koji znaju i umeju da odaberu pravu stranu i ničega ih, naravno, nije sramota.
Javnost je ovih dana uznemirila vest da je prostor koji 70 godina koristi pozorište za decu „Boško Buha“ u vlasništvu kontroverznih biznismena koloritne prošlosti i još inspirativnijih nadimaka. Sad da li je baš novost nešto što se priča već godinama i kada se golim okom vidi da se velelepna kafana širi iz dana u dan pa je stigla maltene do same pozorišne bine, to bi moglo da bude predmet posebne analize.
Uglavnom, očigledno je da one čiji je to bio posao nije bilo briga što „preduzetna“ gospoda kupuju, prodaju, uknjižavaju i proknjižavaju na svoje ime nešto što je javno dobro, koje bi trebalo da služi svim mališanima glavnog grada.
Ali što bi to bilo čudno u zemlji čiju većinu birača godinama iz izbora u izbore nije briga da li glavni ključar državne kase voli pomalo da „kraducka“. Da li su u pitanju pare ili naučni radovi, kraduckanje je uvek kraduckanje.
Ako nije briga većinu građana, što bi se sad neki sud istrčavao. Zato Upravni sud lepo savetuje Univerzitet da još jednom prouči pre nego ustvrdi da li je ministar finansija prepisao tuđi rad. Da, to je ono autentično naučno delo u kom se tvrdi da je Srbija poznata po proizvodnji pamuka.
Kada one, čiji je posao da brinu o zajedničkim interesima, nije briga, onda pojedinac mora sam stvari da uzme u svoje ruke. Tako je jedna tužiteljka shvatila da je najbolje da se sama pobrine za tužbu koju je podneo njen muž. Zlobnici tvrde da je u sukobu interesa. Kojih i čijih interesa? Onih što ih nije briga naspram onih koji znaju da zbrinu sebi bliske? Ajde, molim vas!
Dok god većinu građana nije briga što pojedinci, koji, očigledno nauštrb društva, brinu samo za sebe i svoje i zbog toga ih nikad nije sramota, zauzimaju ovaj grad i ovu zemlju metar po metar od Savamale preko „Beograđanke“ i „Geneks“ kule do Sajma, ništa ne treba da vas čudi.
Može u Narodnom muzeju da bude kockarnica, a u Narodnom pozorištu hotel. Što da ne?! A ako su zainteresovana gospoda dovoljno „preduzetna“, mogli bi da ih spoje u jedan kompleks, pa da dobiju i zaštitu kao kulturna dobra važna za turističku ponudu prestonice.
Isto tako u Narodnoj biblioteci mogao bi da se smesti tržni centar. Što da ne? Širok prostor, ima mesta, a ima i parking.
Sve može kad nas nije briga i kad očekujemo da neko drugi brine o ljudima, stvarima i mestima koja su nama bitna.