11
Bilo bi pogrešno Aleksandra Vulina nazvati ruskim potrčkom ili špijunom. On jednostavno voli da se nađe na pomoći Kremlju. I ne očekuje da ga baćuška za to nagradi kakvom „ladom“. Više preferira da se vozi „Mercedesom“ od pola miliona evra. Drugim rečima srce mu je u Moskvi, a dupe na zapadu. Između smo mi, raja koja plaća njegove ljubavi.
Ovaj kvalifikovani berač salate sa Jovanjice očigledno lepo živi od svog rusofilstva. Funkcije, nekretnine, novi zubi… Više mu ne treba tetka iz Kanade.
Drug Vulin se ne stidi, čak se hvali time što radi, voleo bi kaže da i drugi rusofili, poput brata Andreja (jedan je Andrej) budu više politički angažovani. Da ih ima. Kao da će kvantitet izroditi kvalitet. Neće. Eno ga Dušan Bajatović živi dokaz da količina ostaje količina koliko god se uvećavala.
Čemu potreba isticanja ljubavi prema nekoj državi makar to bila i Rusija? Šta bi bilo, na primer, da se neki drugi važan činovnik hvali svojom ljubavlju prema Vašingtonu ili Berlinu. Kao da nam nije dovoljan primer naprasnog germanofila koji, zajedno sa Šolcom, Srbiji navlači ludačku košulju.
Otkud Vulinu potreba da ističe ljubav prema tovarišima. Jel to sve što on ume? Kao da svaka vlast, sem one Đinđićeve, nije bila pod ruskim uticajem. Onaj grobar Toma je čak želeo da postanemo ruska gubernija. Ludilo.
Čini mi se zgodno da ovde ispričam jedan slučaj iz bivše Austrougarske koju sam pročitao u knjizi Stefana Cvajga („Jučerašnji svet“). Poučno je, govori o tome kako se u vrhovima države uvek nađe neko ko izdaje nacionalni interes, za novac razume se.
Pročitajte još:
To je priča o pukovniku Redlu koji je vodio tajnu službu crno-žute armade. Osoba od poverenja samog cara. Onda se desilo (1912.) da je najvažniji dokument (Aufmarschplan) armije neko prodao Rusiji. Rusi su u slučaju rata znali za svaki potez bečke vojske.
Vojni i politički vrh Habsburške monarhije bio je u panici. Ministarstvo spoljnih poslova je preduzelo mere da se izdajnik pronađe i uhapsi. Posle nekog vremena iz Rusije u Beč stigne post-restant koverta sa šifrom „Operni ples“. Policajci su već iskontrolisali kovertu, videli u njoj pozamašni novac i čekali ko će doći po pošiljku. Pojavio se niko drugi do šef vojne tajne službe. Dakle, pukovnik Redl.
Opkolili su ga agenti, potom zatvorili u hotelsku sobu, predočili mu činjenice i pritisli ga dokazima. Onda su izašli ostavivši mu pištolj. Iza ponoći odjeknuo je revolverski hitac, a novine su objavile vest o iznenadnoj samrti zaslužnog oficira Redla.
Naravno da svaki rusofil nije izdajnik, niti da radi za novac, ali oni na položaju imaju mogućnost da svoju ljubav i unovče.
Šta nama Rusi dođu? Isto što Amerikanci, Englezi, Kinezi, Nemci. Velike sile sa sopstvenim interesom. Briga njih za sirotinju. Možda je za carsku Rusiju Srbija bila miljenica na Balkanu, ali od kada su komunisti pobili Romanove Srbi su sa istoka doživeli mnoga razočarenja.
Drugi su miljenici ruskih službi i ruske politike. Hrvati na primer, pa i Slovenci. Hrvate su među prvima priznali posle razbijanja SFRJ, njihovo oružje stizalo je preko Mađarske do zengi, a Slovence su nagradili na druge načine. Srbima su jedino „pomogli“ da ostanu bez Kosova.
Sve baš kako je odlučeno na četvrtom kongresu KPJ koji je održan 1928. u Drezdenu pod patronatom sovjeta. Razbiti Kraljevinu SHS i stvoriti nezavisnu Hrvatsku, Sloveniju, Crnu Goru i Makedoniju. Mađarskoj manjini u Vojvodini i albanskoj na Kosovu priznati parvo na otcepljenje. Vek kasnije od tog kongresa ostalo je samo da se Vojvodina rasparča.
Inače, Rusi su nama najviše pomogli na Mirovnoj konfereniji posle Prvog svetskog rata. Oni tamo nisu učestvovali, da jesu ko zna da li bi Subotica, Idvor i druga mesta danas bila u Srbiji.
Na stranu istorija, da li iko zna ijednu zemlju pod ruskom “zaštitom” koja je uređena i sa pristojnim standardom građana? Vulinovo rusovanje samo nam pravi štetu, udaljava nas od EU i pravne države. Ali on to ne vidi, niti razume.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare