Hvala bogu, nije moje dete, idemo dalje: Piše Jelena Bulajić

Dete je u centru Beograda naoružano ušetalo u školu i ubilo devetoro vršnjaka i čuvara. To majsko jutro, kao i naredni dan, kada je izvršen masakr u selima Dubona i Malo Orašje, pretvorili su se u najgoru noćnu moru moderne Srbije. Svi su verovali da ništa više neće i ne sme biti isto. Kao što smo mnogo puta do sada verovali i pogrešili, desilo se to i sada.Roditelji stradale dece i sestra ubijenog čuvara u ispovesti za nedeljnik NIN koleginici Vesni Mališić pričaju kako su od samog početka prepušteni sami sebi. Sve je bilo pogrešno, od načina i mesta gde su saznavali za pogibiju najmilijih do pokušaja da se razumeju uzroci užasa koji im se desio i da se spreči da se to nekome opet dogodi.„I zbog toga što ništa konkretno nije preduzeto, mi svaki dan sa tim moramo da se nosimo. Gotovo da nema postupaka koji nas nisu povređivali. Mi smo još u mehuru koji je stvoren tog trećeg maja“ iskren je Zoran Martinović, otac nastradale Katarine.Nijedno od hiljadu pitanja koja se postavljaju mesecima nije dobilo jasan odgovor. Deo Srbije je u prvom trenutku možda i zastao i izašao na ulicu u nadi da će na taj način „isterati načistac“ istinu o tome kako nam se desio najmlađi masovni ubica u Evropi. Međutim, nije bilo dovoljno upornosti i hrabrosti da se do te istine dođe, već se ubrzo produžilo za svakodnevnim životnim problemima okrećući glavu od trećeg maja i „Ribnikara“.Nadležne institucije i prorežimski mediji neprestano fokus usmeravaju ka pitanju oružja i streljane u kojoj je maloletni ubica učio da puca i ko ga je učio da puca. Jasno je da je to jedan od elemenata slučaja, ali svakako ne jedini i ne ključni.Sama istraga je zaobišla pitanje mentalnog zdravlja dečaka u trenutku kad je pucao, ali i pre nego što je uzeo oružje u ruke.U vazduhu iznad „Ribnikara“ neprekidno lebde pitanja, koja čekaju da budu glasno postavljena i da dobiju precizne odgovore.Deo tih često neizgovorenih dilema formuliše jedna od majki stradale dece. Upire prstom u sistem rečenicom da se „verovatno sve ovo ne bi desilo da je bilo odgovornosti na svim nivoima i da su institucije radile svoj posao“.„Da se dečak lečio, da nije propušten kroz školu. Radi se o ljudima bez trunke empatije, koji u svoje dete usađuju pogrešne vrednosti, izlažu neprimerenom sadržaju, a koji su prošli sve stepene obrazovanja i uživali neki položaj i ugled u društvu, i onda shvatite koliko je to strašno i opasno“, zaključuje Milanka Negić, majka ubijene Sofije.Javnost je očekivala da će biti ispitana i potencijalna odgovornost škole, iz čijih se poteza sve ovo vreme naslućivala i namera da se tragični događaj što pre zaboravi.Nije ispunjen ni zahtev roditelja upućen Vladi i Skupštini da se zakonskim promenama precizira da u ovakvim slučajevima osobe opasne po okolinu mogu da se zadrže na lečenju bez vremenskog ograničenja.Ono što se ovih dana od nadležnih, konkretno Ministarstva prosvete, najglasnije može čuti je da će međunarodni žiri odlučivati o izgledu memorijalnog centra u delu škole gde se desio masakr.Verujem da će roditelji saslušati ideje stručnjaka kako bi trebalo da se čuva sećanje na njihovu stradalu decu, ali sam potpuno sigurna da pre toga očekuju neke bitnije odgovore.Ako je međunarodni žiri za rešenje memorijalnog centra ključno što ova država i društvo imaju da im ponude pred polugodišnji pomen na tragediju koja je uništila njihove živote, onda je najbolje da ih ostavi na miru. Da boluju u svojoj samoći, prepušteni sami sebi, kao i prethodnih šest meseci.Njihov osećaj usamljenosti najbolje ilustruju reči Ninele Radičević, majke stradale Ane. „To je bukvalno bilo ’hvala bogu, nije moje dete, ’ajmo dalje’. Cela škola treba da promeni ime u ’hvala bogu, nije moje’. Cela država treba da promeni ime“, iskrena je ova majka.I zaista Srbija već duže vreme funkcioniše po principu: „Hvala bogu da nije neko moj i da nisam ja u pitanju“. Ali kad-tad će doći neko naš na red i bićemo mi u pitanju. I tada će biti kasno.