0
„Kikinda short“, festival kratke priče zabranjen je sat vremena pre početka održavanja. Razlog ove represivne mere su učesnici, odnosno procena gradonačelnika tog grada Nikole Lukača da ne treba dozvoliti da ti ljudi čitaju svoje priče ili kolumne jer ne može da dopusti da u „njegovom“ gradu „govore ljudi koji ne poštuju Kikindu, državu i predsednika“.
Na festivalu „Kikinda short“ je trebalo da učestvuju, uživo ili preko video linka, Dejan Atanacković, Mirjana Đurđević, Tomislav Marković, Edi Matić, Dragoljub Draža Petrović, Đerđ Serbhorvat, Marko Šelić Marčelo, Dragan Velikić i Marko Vidojković.
Nije ovaj obračun sa kulturom, kritičarima, umetnicima, baš nešto novo u Srbiji niti neuobičajeno u nedemokratskim društvima.
Skupili se pisci koji mogu nešto da lanu. Nije to šala. Mora da se misli o bezbednosti. A da se o tome i te kako razmišlja pokazala je srpska policija još pre desetak dana kada je privela sarajevskog glumca Feđu Štukana. Procenjeno je da je taj glumac opasan po Srbiju, odnosno da predstavlja ozbiljan bezbednosni rizik. Kako to jedan glumac može da ugrozi celu državu?
Jadna je država koja se plaši umetnika, hapsi reč i proteruje stihove.
Štukana je podrška protestima „Srbija protiv nasilja“ koštala gostoprimstva srpske policije. Predsednik Srbije ga je nazvao kriminalcem, a režimska „Politika“ muslimanskim ekstremistom.
Pisac i predsednik festivala KROKODIL Vladimir Arsenijević tada je rekao da je u pitanju „osvetničko ponašanje jedne budalaste države koja na ovakav način tretira ljude u domenu kulture“.
Da, to je to. Budalasta država. Koja ozbiljna država se sveti umetnicima – glumcima, piscima, čak i satiričarima.
Srbija to radi i to zbog kritike režima i njegovog simbola Aleksandra Vučića. Pa kad je već procenjeno da je zbog podrške antirežimskim protestima jednom glumcu zabranjen ulazak u Srbiju, zašto bi gradonačelnik Kikinde rizikovao sa dopuštanjem da se u njegovom gradu desi nešto tako opasno i bezbednosno rizično kao festival kratke priče.
0
14
44
Jer, ko zna o čemu te priče mogu da budu, a gosti, e oni su tek problematični. Zamislite da neko od njih opsuje nešto, a to nema ko da bipuje. To bi bilo baš strašno za osetljive uši Kikinđana, a naročito njihovog gradonačelnika.
Dan pre ovog „bezbednosno rizičnog“ skupa pisaca i novinara policija je zabranila i održavanje festivala „Mirdita, dobar dan“.
Reč je kulturnoj razmeni umetničkih ideja sa ciljem stvaranja tradicije saradnje i doprinosa normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. I ovde je država kapitulirala pre pedesetak huligana koji su se okupili ispred „Dorćol placa“ i policija je odlučila da se je ovaj festival zabrani.
Država je uhapsila kulturu, a ne huligane. Ovi potonji će joj zatrebati za slične scenarije koji se pišu negde u državnom vrhu, a razrađuju u službama bezbednosti. Ovaj festival jednom je otvorio ministar kulture, a drugi put ga podržao čak i Aleksandar Vučić. Kako tada nije bilo problema ili navijačkih grupa koje bi sprečile njegovo održavanje?
Ovog puta je vlast koja želi da se pokaže patriotskom sa jakim nacionalnim tonovima, a već pregovara sa Kosovom o normalizaciji odnosa i u tom procesu čini ustupke koji od južne pokrajine sve više prave suseda, pokušava da nadomesti nacional-patriotske nedostatke zabranom kulturne razmene sa kosovskim umetnicima.
U takvoj državi kao u iskrivljenom ogledalu zbog bezbednosne procene umetnicima se zabranjuje ulazak u zemlju, zabranjuju se festivali, a nasilje buja.
U takvoj državi policija se bavi i književnom kritikom, a škole iz nastavnog plana izbacuju nepodobnu literaturu. Ako je neko zaboravio i to se dogodilo u Srbiji kada su procenu Sindikata zaposlenih policije da je knjiga Dobrila Nenadića “Dorotej” neprikladna za učenike 1. razreda uvažile bar dve gimnazije koje su iz nastavnog plana izbacile ovaj klasik srpske savremene književnosti.
Ceo svet može vidi koliko je vlast u Srbiji civilizovana i napredna, zabranjuje kulturu, a neguje huligane. Može da vidi, ali ništa neće uraditi po tom pitanju, barem onaj normalniji, demokratskiji deo sveta od koga bismo očekivali takvu reakciju.
Tom zapadnom delu sveta baš takva vlast u Srbiji treba. Stabilokratska vlast koja je jaka i kooperativna i hoće da radi na ostvarivanju velikih planova zapadnih sila – zaokruživanja nezavisnosti Kosova, iskopavanje litijuma, dobri uslovi za poslovanje njihovih kompanija, poput Rio Tinta.
Što se tiče popuštanja stega i otvaranja prozora da pirne dašak demokratije i ovde, za to ćemo morati sami da se pobrinemo. Sada smo propustili jednu šansu, ali ne znači da ih neće biti još. Duga će ovo biti borba.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare