4
Raška je u crnom, Srbija je u crnom. Pet života je juče otišlo u trenu. Kakva smo mi zemlja kad narod gine u sudaru sa vojnim borbenim vozilom? Ima li iko ko može da kaže šta nam se ovo događa. Je li i Vojska podlegla bahatosti, javašluku, nestručnosti - svemu onome što dominira javnim prostorom.
Da se ne zavaravamo, saobraćajna nesreća kod Ušća nije uobičajena. Ne podleću automobili pod borbena vozila ni tamo gde se ratuje. Blago rečeno ovo je ka-ta-stro-fa. Ne samo po posledicama, nego i po kontekstu – mi smo sami sebi postali najveća opasnost.
Pet kovčega sa Ibarske magistrale kao da nije uzbudilo vojni vrh, niti koga u državi. Nema hitnih sastanaka, nema smena, ni poziva na ličnu i komandnu odgovornost. A još onomad se sastajao Savet za nacionalnu bezbednost samo zato što jedan voz poslat iz Beograda (zbog marketinga) nije mogao da uđe u Kosovsku Mitrovicu. Trice i kučine. Manjak podataka, šturo i nemušto saopštenje Vojske, dodatno podgrevaju sumnju javnosti da se situacija “pegla”, da se očevici “obrađuju” i da će jedini krivac za tragediju biti nesrećni vozač smrskanog automobila. Čitav dan je prošao, a mi i dalje ne znamo ništa sem da su stradali Danijel L. njegovo troje dece, i komšinica Dijana.
Pogledajte samo tu indolentnost, tu pasivnost vrha vlastiposle nesreće. Ćute “oskarovci” kao zaliveni. Ministar policije nam je hvalisavo saopštio kako je uhapšena neka frustrirana žena koja je u Novom Sadu spalila državnu zastavu. Jaka stvar, neka je uhapšena, ali kako se gospodin Dačić ne oseti pozvanim ( i prozvanim) da nam kaže išta o tragediji koja nam se dogodila.
Njegov kolega, ministar vojni nije imao potrebu da se lično uveri kako se to pod borbenim vozilom našla čitava porodica. E, gospodine Bratislave Gašiću, kada ćeš na teren ako ne u ovakvoj situaciji.
Idemo dalje. Vojska je, između ostalog i logistika i procedura i disciplina… Postoje jasna pravila kako se i kada kreće vojna kolona. Kojom brzinom se može voziti, ko ide na čelu, ko na začelju. Ko se sve i kada obaveštava o kretanju… To je procedura – poštovanje iste je garancija da će transport biti bezbedan.
Valjalo bi da javnost sazna gde je u trenutku udesa bilo čelo kolone, a gde kraj, jesu li se vojnici “trkali” ili su išli kao organizovan konvoj. Na čijoj strani kolovoza je došlo do nesreće, ko je bio nadležni starešina, ko njegov pretpostavljeni.
Posebno je pitanje da li je vozać borbenog vzila bio premoren, zdrav i slično. I da li je baš taj PASARS morao na izložbu u Batajnicu, pa onda nazad u Rašku. Ako je bio neophodan u Raški što je ikuda pomeran. Zbog slikanja, razume se, jer nama se država tako i vodi, poziranjem, obmanama, hvalisanjem… dok narod malo, malo, pa, gine.
Mi se sećamo da u jednoj drugoj tragediji, u padu helikoptera (Surčin 2015.) procedura nije poštovana. Poginulo je sedmoro ljudi, a helikopter je na zadatak poslao ministar vojske, bez znanja i odobrenja načelnika Generalštaba VS. Isti ovaj Gašić koji je na istoj funkciji i sada. Hoće Gašića nesreće, “kukala nam majka”. Ne želim da kažem da je ministar kriv za udes, niko
razuman to ne može da tvrdi, ali taj duh nepoštovanja pravila upravo je on inaugurisao. On je paradigma vođenja politike bez odgovornosti. Zato sam u maju napisao tekst pod naslovom “Oprez vojsko, vratio se Gašić”.
Hteo sam da upozorim kako se od čoveka koji gazi procedure ne može očekivati stabilnost jednog tako važnog sistema. Potom da i životi u nesigurnom sistemu mogu biti ugroženi. Ta činjenica stoji i danas.
Otuda i preporuka Bratislavu Gašiću – čoveče, ništa tvoji telegrami saučešća ne znače, skloni se, ne ide ti ova rabota. Nisu životi vreća kafe, pa, ako pukne pokupićemo. I nije ovo napad na Vojsku, niti na tvog šefa, jednostavno ako imaš i trunku saosećanja i ljudskosti podnesi ostavku. Može se živeti i bez ministarske stolice.
P.S. Majko Mirjana, izdrži svu bol, treba nam tvoje svedočenje. Zagrljaj do neba.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare