Podsetiću vas na jednu anegdotu, istinit događaj, ili tek namenski sročenu priču, iz prve polovine 19. veka, kako bih ovdašnjim i dugogodišnjim dešavanjima u sportu "lupio" pečat istorijske neizbežnosti u reakcijama javnosti na besmislice.

Dakle, ne ulazeći u istinitost kada su detalji u pitanju, već čvrsto se držeći poente, učinilo mi se da jedino na taj način možemo da se otarasimo jedne gadne navike. A, reč je o povodljivosti koju mnogi zloupotrebljavaju.

Dakle, pre otprilike dva veka, Turskim hatišerifima iz 1830. i 1833. godine, Srbija je dobila autonomiju i pravo da podiže kulturno-prosvetne i zdravstvene ustanove. Joakim Vujić je, na poziv kneza Miloša, došao u Kragujevac kao ličnost velikog pozorišnog iskustva i poznavalac obimnog pozorišnog repertoara. Postavljen je za direktora teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta.

Pripremio je neku svoju predstavu i za premijerno izvođenje obezbedio prisustvo svih uticajnih ljudi tog doba u Srbiji i Kragujevcu. Došli su knez Miloš, svi gospodari i glavari, viđeniji kragujevački seljaci, zanatlije, oficiri.

Usred predstave, u salu upada neki čovek i onako „junački“ razglasi da je napolju, ispred zgrade, mečka koja igra uz muziku i da se silan narod okupio da to posmatra. To je jedna od verzija. U drugoj je, umesto mečke, glavni protagonista bio slon, ili elefant, kako se tada u Srbiji nazivala ta životinja.

I, šta se desilo?

Knez Miloš, sa svom svojom svitom i maltene svi prisutni u pozorišnoj sali, izleteli su napolje da vide tu vašarsku mečku. Ili elefanta. Legenda kaže da je tada Joakim Vujić izgovorio rečenicu, koja me je podstakla da uopšte pričam ovu priču.

Rekao je : „Narod voli cirkus, pa to ti je“.

I, odmah da se razumemo. Nisam siguran da bih i ja, uzevši u obzir da je u pitanju 1835. godina i prisustvo pionirskom poduhvatu snaženja nacije kulturom, ostao da pomno pratim pozorišnu predstavu. Iskreno, vrlo je verovatno da bih se našao u masi koja prati nastup muzikalne mečke ili šetnju elefanta po kragujevačkom korzou.

Dakle, ne smeta mi to što su ljudi istrčali na ulicu i ostavli Joakima Vujića i glumce na bini prvog srpskog pozorišta. Šta da se radi.

Nešto drugo mi smeta.

Zadržaču se na onom zapažanju Joakima Vujića, da narod voli cirkus i „povezati“ ga sa svim budalaštinama u srpskom sportu koje nas iritiraju i izvode iz takta. Imam utisak da je sport taj koga ostavljaju na cedilu, bezobzirno nas usmeravajući na neke mečke i elefante.

Ajde, da uzmem u obzir samo najskorije epizode u fudbalu i košarci.

Fudbalski derbi i neki njegovi akteri, ponudili su nam raspravu na temu unošenja u lice, guranja lopte u nos, skidanja šorca i sijaset sitnijih besmislica. A, igrali su fudbal, ej! Da osvoje trofej.

Fudbalski savez Srbije, mesecima nam daje do znanja koliko je fudbal za njih, suštinski u drugom ili ko zna kom planu. Tu se polemiše o kadrovskim pitanjima na pijačarskom nivou. Te, ovaj smenjuje ovoga, te ovaj blati ovoga, sve u borbi za neko potpredsedničko mesto. A, srpski fudbal još nema predsednika Saveza. Nema ni strategiju. Bar neku.

Ili slučaj kod Beton hale, kada je u prvi plan izašlo divljanje navijača, a povod bio proslava osvojene titule fudbalera Crvene zvezde.

Košarkaško finale ABA lige i komentarisanje istog, svelo se na potpuno nebitne stvari. Ko ima koliko gledalaca u hali, ko je „grđi“ u igri nameštanja i pritisaka, kome su sudije dosudile više faulova… A, pretpostavljam da bi košarkaši najviše voleli da igraju košarku, a mnogi od nas da je gledaju, bez nepotrebnih „upadica“.

Ne pamtim kada je neko, iz dana u dan, o bilo kom sportskom događaju ili aktuelnim dešavanjima u sportu, govorio u kontekstu urađenog na terenu ili sadržaju nečega važnog što bi trebalo da se uradi u organizacionom smislu. Nema polemike na temu učinka, pojedinca ili tima, jer pažnju odvlače vašarski i cirkuski detalji.

E, to mi smeta. To što neko zloupotrebljava činjenicu da narod voli cirkus, potpuno odbacujući argument da tom narodu cirkus nije i jedino polje interesovanja.

I, normalno je da se zapitam, čemu sve to?

Izgubićemo osećaj koji sport zahteva od nas. U redu, neizbežno je zabeležiti i obelodaniti raznorazne zanimljivosti, makar bile primitivne ili nesvakidašnje, ali baviti se samo formom i onim što se dešava „ispred pozorišta“, naprosto nije dobro.

Ponekad mi se čini da to neko radi namerno. Imam utisak da ti „urlatori“ koji objavljuju da negde igra mečka ili šeta slon, nisu slučajno angažovani. Previše je tog cirkusa u poslednjih desetak godina, da bih drukčije razmišljao.
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram