Da je Vučić bio vlast 1999, NATO nas ne bi bombardovao

"Da je ovaj Vučić bio na vlasti te 1999, nas sigurno ne bi bombardovali", prenu me kum iz patriotskog zanosa i podseti me na tadašnji mandat mladog ministra informisanja.

"Ja mislim da ne bi smeli", odgovorih mu, a kumara Vojislav se široko cereka ko da reklamira nove zube. Gledamo mokrog Vučića i pitamo se – je li ovo isti čovek koji je pre sedam godina, baš na godišnjicu bombardovanja, u prepunu "Arenu" doveo Gerharda Šredera, jednog od inicijatora NATO agresije na tadašnju Jugoslaviju. A onih 20.000 obilića iz „Arene“ u transu zbog tako važnog gosta.

Užarili se dlanovi dok su odavali počast negdašnjem dželatu i zlikovcu, kako su ga nazivali baš oni i njihovi politički oci.

"Brato, Vučić igrao ’riziko’ kad je gruvalo", ne pušta kum mokrog čoveka sa bine i smeje se ko kad Partizan nagna komšinicu iz Ljutice Bogdana.

Vučić je stvarno pričao kako je u vreme bombardovanja sa Vojislavom Šešeljem igrao "riziko", baš u momentu kad je valjda pogođen Generalštab. Te noći na semaforu blizu Generalštaba u automobilu su stradala dvojica mladića, pomoćnik načelnika Gradskog štaba Civilne zaštite Beograda Ratko Bulatović ostao je bez obe noge, a Vučić je ostao bez 10 maraka koje je trebalo da dobije od Šešelja, jer ga je pobedio u „riziku“.

Pošto Šešelj ne voli da gubi, a kako je ispričao Vučić, iskoristio je momenat kad se zatreslo, bacio „riziko“ i rekao mu „e, ne dam ti 10 maraka“. E, baš taj Generalštab koji sadašnje vlasti smatraju ruglom biće poklonjen firmi zeta najverovatnije budućeg predsednika Amerike Donalda Trampa koji će na tom mestu izgraditi luksuzni hotel sa barovima i kockarnicama.

Da se vratimo mi ponovo na zlikovce, pardon, Vučićeve prijatelje, političke partnere i savetnike Vlade Srbije.

Dok je Šreder 24. marta 1999. godine Nemce obaveštavao da je NATO počeo sa vazdušnim udarima na Jugoslaviju, Vučić, mladi ministar u vladi Mirka Marjanovića, baš kao preksinoć u Prokuplju, samo suvih gaća, poručio je:

"Izražavam uverenje i naše vlade, da će oni koji jesu zločinci, a to su pre svih: Bil Klinton, Toni Bler, Gerhard Šreder i Žak Širak, uskoro, u nekom novom Nirnbergu odgovarati za sve zločine koje su počinili nad srpskim narodom i nad ovom zemljom.“

A onda je došlo vreme da im se osveti – Šreder je umalo ogluveo od ovacija i aplauza naprednjaka, a zatim ga je lično Vučić zamalo ubio neprijatnošću kad je u studiju izjavio: „Za mene je lično ovo ogromna čast i ako nešto deci budem ostavio, traku neku da gledaju, to je da sam imao tu priliku da sedim u istom studiju sa Gerhardom Šrederom.“

A kako je tek hrabriša s početka teksta nagrdio Bila Klintona. Vlada Srbije pod premijerskim kormilom Aleksandra Vučića donirala je Klintonovoj fondaciji dva miliona dolara i niko ne zna šta je još ovaj hrabri osvetnik učinio, tek Hilari je tada izgubila izbore.

Osvetnička ruka stigla je i Tonija Blera surovom kaznom da obnaša savetničku funkciju u Vučićevom kabinetu. Vučićeva kletva stigla je čak i Blerovu porodicu, te je tako Tonijeva supruga Čeri morala da krvavo zaradi novac braneći Hašima Tačija, ali i grad Beograd.

Kancelarija Čeri Bler zastupala je i Vladu Srbije u slučaju arbitraže zbog tužbe „Junajted grupe“. I nakon svega kaže predsednik slobodu vam nećemo dati. Nećemo, ali ćemo vam dati rudnike, zbog kojih će nam zemlja biti spaljena kiselinom, daćemo da zgrade koje su kulturna dobra pretvorite u kupleraje, nećemo dati Kosovo, ali smo se sporazumima složili da nećemo blokirati integracije u međunarodne institucije. Ma nećemo dati, ali smo dali hidroelektranu Gazivode, policiju, pravosuđe, čak i pozivni broj. Ništa mi nećemo dati, to se sada samo daje.