2
Sledi razglednica iz spržene zemlje Srbije, spržene prestonice Beograda, grada u čijim se rubnim opštinama usred toplotnog talasa sprovode restrikcije vode, trudnice i porodilje u centralnom porodilištu borave bez klima uređaja, a gradonačelnik na ministra građevinarstva baca homofobne anateme.
Koliko još masovnih pucnjava mora da se desi u Srbiji da bi neko konačno krenuo u obračun sa, najpre, ilegalnim nosiocima oružja, a potom i sa legislativom koja predviđa ko sme da uzme pušku u ruke u Srbiji?
Majdanpek je poslednji primer indolentnog pristupa ovom pitanju: muškarac u poznim godinama je, nakon komšijske svađe, iz puške ubio bračni par i ranio još jednu osobu. Do kasnih sati je, potom, pružao otpor policijskom timu koji se dao u poteru za njim, da bi na kraju i sam bio ubijen u akciji hapšenja. Ministar Dačić je i u ponedeljak uveče bio sa SAJ jedinicom na terenu, a juče ujutru je rekao da pretpostavlja da je ubica pucao iz lovačke puške, da nema neposrednih informacija da li je imao dozvolu, te da je, eto, u Srbiji prošle godine predat veliki kontigent nelegalnog oružja koje su građani imali kod svojih kuća. Nisam očekivao bolji odgovor od novog/starog ministra policije, ali neću da prećutim, hoću da ponovim: pošast koja je u Americi uzela maha i koja je delom omogućila atentat i na predsedničkog kandidata Trampa odavno je na snazi i u Srbiji, ali ovde se njene posledice i uzroci ne vide. Gledamo, ne vidimo, ignorišemo.
Ovo je zemlja u kojoj je 2023. u masovnim pucnjavama ubijeno 19 osoba, mahom deca i mladi. Od tada je prošlo jedva godinu dana. Šta treba da se desi da ozbiljnije pristupimo ovom problemu?
Mene ne nervira, tek pomalo čudi, ali predsednika će možda zanimati da biznismeni koji su uključeni u najvažnije javne projekte – najpre EXPO – sad već aktivno rade na tome da im se ime nikada i nigde ne spomene u kontekstu javne potrošnje novca. U tu svrhu prete i pritiskaju ovih nekoliko medija koji se još bave kontrolom javnih finansija da ne pišu o njima. Svi oni, koliko smo mogli videti tokom analize njihovog poslovanja, rade po zakonu (ili ga makar ne krše na vidljiv način); tekstovi i prilozi koji se o njihovim poslovima prave korektno prenose stepen njihove involviranosti i sume (nekad i ne naročito velike) koje od tih poslova zarađuju.
Šta je onda problem? Problem je, predsedniče, što je ljude sad ili sramota ili strah da im se ime pomene u kontekstu vaših krusnkih biznis projekata. Uljuljkalo vas je to što su najbogatiji među njima donatori SNS, ali more onih drugih, koji žele da profitiraju od saradnje sa državom, ne žele bagaž vaše stranke na svojim plećima. I to mnogo govori o rejtingu režima u ovom trenutku – više nego rezultati na pokradenim izborima.
„Zašto mi niko nije javio“ – pitao sam dvojicu prijatelja, sportskih novinara, pre neko veče – „da je u toku završna faza transformacije Dragana Stojkovića Piksija u predsednika Vučića“?
Zaista, tako mi je izgledao poslednji njegov pisani razgovor sa novinarima, u kom je govorio o tome sa kim se sve sreo na marginama finala EURO, nedavno okončanog u Nemačkoj. Pa je pomenuo imena Kapela, Klopa, Mojesa…i detalje razgovora, u kojima su ga kolege hvalile zbog rezultata i igre koju je pokazala Srbija, a dali su mu i podršku u njegovoj revolucionarnoj ideji podmlađivanja reprezentacije, usmerenoj, da se ne lažemo, na eliminisanje Dušana Tadića iz tima. Odmah me je to podsetilo na Vučićev razgovor sa premijerom Netanjahuom i njegovo čuveno „Vidi, Bibi…“, potom na obraćun sa izmišljenim stranim diplomatama, koje pobegnu kad predsednik podvikne i na kraju na obilazak podzemnih kelija sa predsednikom Makronom. Stojković neka se pripazi: ako ovako nastavi moraće da izigrava predsedničkog kandidata na izborima 2027. i da da mandat premijeru Vučiću. Naravno, ako Ustav ne padne do tad.
