0
Srbija je pre mesec dana izdala prvu dozvolu za autonomnu vožnju, odnosno za vozila kojima ne upravlja vozač, i među prvih je pet zemalja u svetu koje su to uradile, pohvalila se nedavno premijerka Ana Brnabić.
Predsednica Vlade je objasnila još da su vozila bez vozača jedan od fokusa naše zemlje za EXPO 2027. da se predstavimo kao zemlja inovacija i tehnologija.
Pre nekoliko dana predsednik države i premijerka svašta su nam baš obećali, ali su se meni posebno dojmila ta vozila što će da idu sama bez vozača.
Još kako je to Ana Brnabić slikovito i uverljivo opisala: „…vozilo bez vozača stepena tri, vozač jeste u vozilu, ali ne upravlja njime“.
U svakom slučaju u petoj brzini jurimo prema zlatnom dobu i to u automobilu bez vozača. Hajtek budućnost, kojoj se svi kao mala deca radujemo. Naravno, među decom uvek ima i nas malih zakerala, koja štagod da nam roditelji obećaju, imamo nešto da pitamo, jer nam nije baš sve jasno.
Od onoga kako su baka i Crvenkapa izašle žive i zdrave iz vukovog stomaka do toga kako Deda Mraz zna šta sam htela za novogodišnji poklon iako mu to nisam napisala?
Kakva deca, takvi ljudi.
Tako da moram da primetim, baš kao svako zakeralo, da uhu mila najava premijerke strašno podseća na predsednikovo obećanje o letećim automobilima od pre nekoliko godina. Niste valjda zaboravili kako je Aleksandar Vučić 2018. godine posle sastanka sa velikim prijateljima iz Kine najavio da ćemo da proizvodimo, ni manje ni više nego leteće automobile.
A pet godina pre letećih autića, predsednik nam je obećao i da ćemo sami praviti avione. Te 2013. kad je ponosan stigao sa neke od bliskoistočnih destinacija saopštio je da svakog dana iščekujemo „jednu od najpoznatijih kompanija sveta ‘Mubadalu’ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koja će u Beogradu graditi fabriku avio-komponenata, gde će biti zaposleno više od 1.000 visokostručnih kadrova za platu od 10.000 evra“.
Leteći automobili, „mubadala“ avioni, vozila bez vozača, „mercedes“ iz „Ikarbusa“… sve jedna do druge slike prosperiteta koji nam svakodnevno vlast nudi i koji nam je, kako tvrde, nadohvat ruke. Ali nekako, mi nikako da zgrabimo te prilike. Uvek nekom drugom odlete ti avioni i kamioni u kojima je naše blagostanje i naš obećani bolji život….
’Ajde, što se ovakvi kao ja neće dokopati željenog letećeg automobila ili bar onog što sam vozi dok ti u njemu zavaljen sediš, ali kako oni nesrećnici iz Borče nikako da dočekaju tu dugo očekivanu kanalizaciju. Ja možda taj autić budućnosti nisam ni zaslužila, jer, kao što se da videti, mnogo zakeram, svakodnevno. Ali stanovnici leve obale Dunava baš strpljivo čekaju i veruju obećanjima. Rekao predsednik još pre tri godine da će biti, oni čekaju strpljivo, kao fina deca ništa ne pitaju, a verujem i da su glasali kako treba.
Da li će u ovih 12 milijardi evra, što će predsednik i premijerka da „sprže“ da stvore privid prosperiteta kojim se zemlja kreće, biti za kanalizaciju u popularnim „čačača“ naseljima?
A takvih, kao na levoj beogradskoj obali Dunava, ima u mnogim mestima u Srbiji. I ne nadaju se oni letećim automobilima i hajtek budućnosti. Njihovi snovi su mnogo skromniji. Priželjkuju pijaću vodu i kanalizaciju u svom domu, poneki asfaltiran put, mogućnost da na vreme stignu do lekara, da nekad prime platu veću od minimalca i koliko-toliko obezbede svojoj deci pristojan život, bar po standardima 20. veka, ako već u 21. nikako da uđu.
Kad u Beograd stignu premijerkini automobili bez vozača, prva stanica bi trebalo da im bude Borča. Da fino jedan od njih preveze Anu Brnabić do leve obale Dunava, gde će da pusti u rad dugo očekivanu kanalizaciju. To bi bio najbolji dokaz da je Srbija zaista zemlja dostojna izložbe, kao što je EXPO 2027.