44
Mlada sportistkinja Anja Radonjić (24) preminula je 17 dana nakon urušavanja nadstrešnice u Novom Sadu. Broj žrtava novosadske tragedije povećan je na 15, a tuga zbog događaja koji je mogao da bude izbegnut od prvog dana samo se umnožava.
Raste i ogorčenost građana, običnih ljudi koja u osnovi ima svest o nepravdi, nejednakosti pred zakonom i nedodirljivosti onih koji su odgovorni za smrt ovih ljudi.
Nedodirljivi su jer su nekome potrebni. Oni dobijaju unosne poslove, ali i pune partijsku kasu, crne fondove, a i džepove političkih moćnika.
Samo dan pre nego što smo saznali da je broj žrtava urušavanja renovirane i našminkane nadstrešnice uvećan za još jednu nevinu, mladu dušu, predsednik Aleksandar Vučić je, odeven u 750 evra vredan prsluk modnog brenda Eleventy iz Milana, i u društvu ministra finansija Siniše Malog odneo pljeskavice kineskim radnicima koji rade na EXPO gradilištu.
I ne ide da se međ‘ vredne neimare, kako ih je predsednik u svojoj objavi nazvao, odlazi namrgođen, te su se i predsednik i ministar zadovoljno kliberili. Sve to u atmosferi dok javnost očekuje pomake u istrazi o padu nadstrešnice i traži odgovornost za smrt 15 ljudi.
A utvrđivanjem odgovornosti bave se institucije u koje građani nemaju poverenja. Jer kad nema političkih prepreka policija, a i tužilaštvo, nekako brže rade svoj posao.
U slučaju požara u domu za stare u Vojki u kojem su stradale dve osobe dan posle tragedije uhapšeno je dvoje osumnjičenih.
Valjda se zna ko je radio projekat, izvodio radove, nadzor gradilišta. Sve bi to bilo jasno svakom ko pogleda građevinsku dokumentaciju i potpise na ključnim dokumentima.
Naravno da se sve to zna, ali ako se krene tako onda će se otvoriti priča kako je neko dobio taj posao, a onda istraga može da otkrije i one krupnije igrače koji su urgirali za pojedine firme. A iste te firme treba da rade i na Nacionalnom stadionu, tunelima, putnim pravcima…
Samo da se ne ponovi sličan propust „vrednih neimara“, kako reče predsednik, a ‘oće to kad nema kazne za odgovorne. A i kad se ovako kilavi, razvuče, sve vuče na sumnju da se zatrpava slučaj i da se traže žrtveni jarci. U međuvremenu se javnost zamajava licitiranjem ko će još osim Gorana Vesića da podnese ostavku.
U narodu kulja bes. Nekome zbog uslova života, nekome zbog zapošljavanja po partijskom ključu, nekome što zbog pogrešno protumačenog tvita može da zaglavi robiju, što kad ode na Prokop ne zna da li će da pogine, što ne zna da li će smeti da prođe kroz tunel, što će da ruše most a nemaju novi…
U to je opasnije što na drugoj, opozicionoj strani političkog spektra ne postoji dovoljni jaka, velika i disciplinovana organizacija koja bi mogla da parira SNS-u koji je ustrojen vojnički, strogo hijerarhijski.
U opoziciji, na žalost, imamo gomilu slobodnih strelaca koji se zadovolje izbacivanjem dobre parole i mužjačkim nasrtanjem alfa gorile. Podele, čarke oko organizacije protesta, to je ono što karakteriše opoziciju. A nezadovoljstvo koje narasta nema ko da artikuliše.
Na ulice izlaze razne nezadovoljne skupine levih i desnih aktivista i ko zna na koju stranu to može da ode i kolika eksplozija će to da bude. Ako je Hegel bio u pravu da se istorija ponavlja bojim se da bi naši SNS-ovci mogli da prođu ko one njihove preteče, prvi srpski naprednjaci.
Doveli su zemlju na ivicu građanskog rata i za kratko vreme razvalili tadašnju kraljevinu.
Gle čudne istorijske sličnosti da je jedna od glavnih tačaka modernizacije koju je propagirala tadašnja SNS bila izgradnja železnice.
Taj projekat pratila je takva korupcija koja je inspirisala i velikog francuskog pisca Emila Zolu koji ju je opisao u romanu „Srebro“.
Kad su zglajznuli ljudi su ih uzjahivali bičujući ih kao konje po ulicama jer su oni „jahali narod“.
Našim naprednjacima ostalo je da se nadaju da Hegel nije bio u pravu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
