0
Gotovo da nema mesta u Srbiji koje nema neki problem sa vodom - od snabdevanja i kvaliteta vode za piće, preko upitne čistoće vode na kupalištima, do prerade otpadnih voda, koje često završavaju u rekama i jezerima. Kako upravljamo vodnim resursima i hoće li nam voda uskoro postati luksuz u jutarnjem programu "Pokreni se" pitamo Žaklinu Živković iz inicijative "Pravo na vodu" i Konstantina Ilijevića, docenta Hemijskog fakulteta.
Beograd sve otpadne vode centralnog kanalizacionog sistema ispuštaju bez prečišćavanja u Savu i Dunav. Gosti „Pokreni se“ komentarišu šta to govori o načinu na koji tretiramo reke i upravljamo vodnim resursima.
Procenjuje se da je količina vodenog otpada u dvomilionskom Beogradu za godinu dana jednaka zapremini 60.000 olimpijskih bazena, dok analiza stručnjaka sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu pokazuje da „u Srbiji postoji pedesetak postrojenja za tretman komunalnih otpadnih voda, od kojih otprilike trećina realno nije u funkciji, a preostala (uz nekoliko izuzetaka) samo formalno rade“. Živkovič i Ilijević objašnjavaju kako se ovakav način rešavanja, odnosno nerešavanja problema kanalizacije odražava na životnu sredinu, koliko nas sve ugrožava nečistoća koju izlivamo u reke.
Ilijević pojašnjava kakva je situacija sa kvalitetom vode u vodovodima, Institut za javno zdravlje Batut objavio je još pre tri godine da trećina javnih vodovoda gradskih naselja nije ispravna, odnosno da ima više od pet odsto mikrobiološki ili više od 20 odsto fizičko-hemijski neispravnih uzoraka vode na godišnjem nivou.
Podsećamo da 7,7 odsto vodovoda ima samo fizičko-hemijsku neispravnost, njih još 10,9 odsto je imalo mikrobiološku neispravnost, a 14 odsto imalo je udruženu neispravnost odnosno imali su i mikrobiološku i fizičko-hemijsku neispravnost – tj. bili su 100% neispravni.
U mnogim gradovima u Srbiji, naročito u Vojvodini, voda sa česme uopšte nije za piće, te gost „Pokreni se“ objašnjava koliko možemo biti sigurni u ispravnost i kvalitet vode u onim mestima gde je voda navodno ispravna, pa se onda, kao na primer u Novom Sadu, u njoj pojave valjkasti crvi, ili bakterija legionela u vodi beogradskog Instituta za majku i dete?
On dodaje i kako se i koliko kontroliše kvalitet vode i smemo li da imamo poverenje u rezultate tih ispitivanja.
Živković navodi u kojoj meri lokalne samouprave snose odgovornost za stanje vodovodne infrastrukture i da li ona prepoznaje razliku u radu između pojedinih opština. Gošća „Pokreni se“ dodaje koliko nas zapravo košta neodržavanje vodovodne mreže i kakve posledice ono ostavlja. Članica inicijative „Prvo na vodu“ ističe i koliki su prosečni gubici vode u vodovodnim mrežama u Srbiji i kako se oni razlikuju od grada do grada zato što milioni kubika vode godišnje nestanu pre nego što dođu do potrošača.
Ona ističe i kakva je situacija tokom letnjih meseci kada je reč o snabdevanju pijaćom vodom i imamo li problem samo sa sušama ili i sa infrastrukturom.
PROČITAJTE JOŠ:
Gosti Pokreni se ističu i koliko je ozbiljan uticaj koji veliki industrijski i rudarski kompleksi imaju na lokalne izvore pijaće vode i kako se i u kojoj meri kotrolišu industrijske otpadne vode. Oni definišu na koji način one zagađuju naše vodotokove, ali i kompletnu životnu sredinu, koje industrije njaviše ugoržavaju, odnosno zagađuju i važe li ista pravila kontrole i za strane investitore, odnosno fabrike u našoj zemlji.
Živković navodi postoji li strateški plan na državnom nivou koji bi rešio višedecenijske probleme sa vodosnabdevanjem i otpadnim vodama, ili se i dalje sve svodi na reaktivno rešavanje kriza i šta bi po njoj trebalo da budu prioriteti – rešavanje vodosnabdevanja ili rešavanje problema otpadnih voda.
Pre nego što Srbija postane članica Evropske unije, dužna je da prečišćava 90 odsto otpadnih voda u gradovima, a sada je tek na nekih 15 odsto.
Ona objašnjava i sko bi se prioritetno ulagalo u obnovu vodovodne mreže, da li bi gubici mogli da se prepolove u narednim godinama i šta bi konkretno trebalo prvo uraditi.
Ilijević na to dodaje kako ovakvo stanje utiče na životnu sredinu u širem smislu — na zemljište, podzemne vode, pa čak i kvalitet hrane koju konzumiramo.
Ujedinjene nacije upozoravaju da bi do 2050. godine čak 5,7 milijardi ljudi moglo da živi u oblastima u kojima nema dovoljno vode najmanje mesec dana godišnje, te gosti „Pokreni se“ analiziraju jesmo li na putu da nam voda postane luksuz i da li se to već i desilo u nekim delovima Srbije.
Za kraj oni ističu da li imamo kapacitete — tehničke i kadrovske — da upravljamo vodom kao strateškim resursom i koje su njihove preporuke kako da građani zaštite svoje pravo na vodu.
Prilog pogledajte na početku ove vesti.
PROČITAJTE JOŠ:
1
0
0
0
0
0
0
0
8
0
BONUS VIDEO: Iskra Krstić i Zoran Stevanović – Građani su svesni koliko je voda važna, zbog toga su protiv štetnih projekata
