Tri decenije od operacije Oluja: Da li ima nade da se konačno reši pitanje nestalih ili ćemo i dalje slušati prepucavanja Zagreba i Beograda početkom avgusta?

Navršilo se 30 godina od vojno redarstvene akcije Oluja, kako je zovu u Hrvatskoj i slave, a u Srbiji najvećim kolektivnim proterivanjem i zločinom posle Drugog svetskog rata, oni koji su ostali bez svojih članova porodica i dalje čekaju da saznaju šta se dogodilo. Dok zaboravljeni čekaju pravdu da bi bar na dostojanstven način sahranili one koji se i dalje vode kao nestali, u Hrvatskoj slave Dan pobede i domovinske zahvalnosti uz muziku Topsona. Da li ima nade da se konačno reši pitanje nestalih ili ćemo i dalje slušati prepucavanja Zagreba i Beograda početkom avgusta u priči Dine Cepenjor, reporterke Dnevnika na TV Nova.

Avgusta 1995. godine više od 200 hiljada Srba proterano je iz Krajine i iako je i međunarodna zajednica govorila o povratku teritorijalnog integriteta Hrvatske, ono što su ljudi u koloni doživeli bilo je poniženje, bežanje i smrt. Prema podacima Veritasa, tokom i nakon operacije Oluja ubijeno je najmanje 1877 ljudi a više od 700 vode se kao nestali. I tako punih 30 godina.

„Raspitivala sam se gde god sam mogla po raznim institucijama od raznih ljudi koji su došli u koloni i niko mi nije znao ništa reći o njima da bi prošli dani i meseci da bih saznala za njihovu stravičnu smrt. Oni su pošli sa kolonom ali su naseli proglasu predsednika tadašnje Hrvatske Franje Tuđmana da slobodno ko nije činio zločine da ostane kod svojih kuća i moji roditelji su se vratili iz kolone. Vratili su se kući. Hrvatska vojska kad je ušla u moje selo Slavsko polje zatekla je moje roditelje na kućnom pragu zapalila kuću i njih žive bacili u vatru“, kaže Nada Bodiroga.

„Pokušali su čak da me ubede da moji roditelji nisu postojali na tim prostorima da bi na kraju posle eshumacije na mom kućnom zgarištu pronašli zgorele ostatke. Posle toga su me obavestili da su ostaci na mom kućnom zgarištu životinjskog porekla i da je za njih priča završena. Za mene priča nije bila završena“, ističe Bodiroga.

Tri decenije kasnije proces ekshumacije i identifikacije je stao. Rodbinu nestalih ne interesuje diplomatska kurtoazija, nego istina, u kostima.

„Svaka identifikacija žrtve povlači pitanje odgovornosti i verovatno je to neki kamen spoticanja zbog čega se proces usporava i ovako predugo traje“, smatra Dragana Đukić, predsednica udruženja „Suza“.

Od prošlogodišnjeg obeležavanja Oluje jedini korak napred bila je primopredaja jednog tela, naspram stotina nerešenih slučajeva.

„Od prošle godine i od prošlogodišnjeg obeležavanja u izuzetno kompleksnim političkim odnosima potpuno su izostale zajedničke aktivnosti u pogledu ekshumacije. Od prošle godine izvršena je primopredaja posmrtnih stataka jednog lica, jednog vojnika koji je nestao 1991. godine koji je identifikovan na institutu za patologiju i sudsku medicinu vma u Beogradu i sahranjen u mestu Gornji Katon kod Varvarina“, kaže Suzana Matejićm, Komisija za nestala lica

„Mislim da Oluja nije nikada ni prestajala naš narod je od hrvatskog naroda doživeo mnogo puta nepravdu i zločine kako u ratnom tako i u mirnodopskom periodu“, navodi Aleksadar Puača, šef kabineta predsednika Opštine Stari grad.

U Memorijalnom centru Republike Srpske čuva se ono što države ne čuju, glas preživelih.

„Mi do sada imamo najveću bazu svedočanstava o stradanju Srba i nadamo se da ćemo oko aktivnosti za deveti januar biti u mogućnosti da tu bazu predstavimo i javno a do tada pokušavamo da snimimo sve što se može snmiti da nijedan svedok biološki nestane sa ovog sveta a da ne ostavi svoj trag, zapis o stradanju sebe i svoje porodice“, kaže Denis Bojić, direktor Memorijalnog centra Republike Srpske.

U Srbiji i Republici Srpskoj oplakuju se mrtvi i traže nestali, u Hrvatskoj, na glavnom trgu u Kninu odjekuju fanfare, vojna parada i političke poruke koje retko spominju srpske žrtve. U Sinju svira Topson Slavi se Dan pobede.

„Ako porodice žrtava hrvatske i srpske nacionalnosti imaju snage da sjednu za isti sto i pokušaju da nađu kompromis mislim da drugi akteri ne bi trebalo da doljevaju ulje na vatru“, kaže Đukić.

„Mi ne govorimo samo o prošlosti, govorimo o tome ko smo, za šta se zalažemo i kakvu budućnost gradimo. Srbija svakako ne zaboravlja“, ističe Ana Đunović, Komesarijat za izbeglice i migracije.

„U meni postoji tračak nade da će nekom proraditi savest neko je morao da vidi šta se s njima desilo, da će nekom proraditi savest i da će da mi kaže gde su njihovi posmrtni ostaci“, nada se Bodiroga.

30 godina kasnije za neke ljude izgleda kao da nije prošlo. Njihovu bol i želju da saznaju gde su im najmiliji koro da niko više ne čuje. Od političkih pokliča i muzike sa proslava.

Prilog pogledajte na početku ove vesti.