0
Kako je Zagreb izgledao ludih osamdesetih, šta se zaista dešavalo tih godina oko kojih se kasnije ispleo mit, ko su bili protagonisti društvenih i kulturnih dešavanja, kako je upoznala i zavolela Džonija Štulića, kao i šta je naučila od Slavenke Drakulić, a šta od Gorana Bregovića, opisala je u knjizi "Kronika sretnih vremena: Odlomci iz ludih osamdesetih" književnica Snježana Banović.
Snježana Banović gostovala je u emisiji „Pokreni se“ na TV „Nova“ u okviru koje je govorila o tome zašto se poslednjih nekoliko nedelja toliko piše o njenoj knjizi, a na koju je reagovao i lično Džoni Štulić.
– Reakcije sam očekivala, ali takve nisam, moram priznati – ni u snu. Prvo izdanje je za tri nedelje rasprodato u Zagrebu. U Atelju 212 na promociji je sve bilo tako lepo, ispunjeno divnim susretima. Javljaju mi se žene oko ženskih tema, drugi me pitaju o Slavenki Drakulić, treći o novom valu, mitskim mestima… – kazala je Banovićeva.
Najviše pažnje ipak je, navodi, privukao deo o Džoniju Štuliću i njegova burna reakcija u kojoj je knjigu nazvao „plaćenim cinkarenjem“:
– Preletela sam nekoliko Štulićevih stranica jer ih ima više od 40. Nisam imala više snage. Očekivala sam negativnu reakciju iako je on u knjizi prikazan kao jako pozitivan lik. To je knjiga sretnih trenutaka, o sreći, ljubavi i mladosti, a ne kao njegova o nesreći, mržnji i o, kako je Gorčin Stojanović odlično rekao na promociji u Ateljeu 212, „zlovoljnoj starosti“. To što Štulić koristi, taj mizogeni jezik, to je jezik koji prepoznajem iz osamdesetih. Tako je moglo da se razgovara sa ženama i o ženi tada. Danas smo u 21. veku i ja zaključujem da on i dalje živi u recimo 1983. godini – ocenila je književnica.
Govoreći o pesmama kao što su „Život običnog tempa“, „Jesi li sama večeras“, „Volim te kad pričaš“ i „Usne vrele višnje“ koje su, kako mnogi tvrde, inspirisane njome, ističe da nikada to nije tvrdila i da je to nesporazum. A, na pitanje da li je nakon svega pokušala da kontaktira Štulića, priznaje da nije imala potrebe:
– Mi nismo 40 godina u kontaktu i mislim da treba da tamo i ostane ta zaleđenost.
S druge strane, Gorana Bregovića se seća kao „veoma duhovitog tipa i to na svoj račun, što kod ovog prvog nije slučaj“:
– Mislim da će se Bregi svideti njegovo poglavlje, ako dođe do njega. Volela bih. Nisam ga videla jako dugo, od Maribora gde je radio predstavu, ali i tome ima decenija.
Snježana Banović osamdesete opisuje kao lude godine, „kada se mnogo toga htelo“:
– Opisala bih te godine kao slobodu i njene granice koje smo ispitivali i najviše otpor prema sistemu. I to ne nužno samo prema politici, već i očevima, učiteljima, partneru… Niko nije mogao da bude svestan u prvoj polovini osamdesetih da može da se dogodi sve ono što je usledilo. Mnogo sam o svemu istraživala za knjigu. Dve godine sam čitala novine iz tog vremena i setila se šta je bilo novinarstvo. Tada počinje i pravo žensko novinarstvo. Feminizam širi krila i baš sam htela to da istaknem u knjizi – da nismo bile „pratiteljke“ kako to Štulić opisuje – kaže, između ostalog, književnica.
Celokupno gostovanje možete pogledati u videu na početku teksta.
Bonus video: Promocija knjige Peđe Obradovića
