Našoj redakciji javilo se nekoliko porodica, čiji su najbliži umrli u kovid bolnici u Batajnici, a da oni ne uspevaju da dođu do njihovih ličnih stvari. Razočarani i potreseni, odlučili su da o svemu ovome progovore pred kamerama.

Reporter: Nataša Jovanović 

Dragana i Miodrag su pre 15 dana ostali bez majke. Nekadašnja profesorka Veterinarskog fakulteta umrla je od posledica koronavirusa u kovid bolnici u Batajnici. Njena deca do danas, iz ove bolnice, kažu, još uvek nisu dobila njene lične stvari.

„Ona je uz sebe imala nakit, telefon, ključeve. Telefon nije bitan, niti ja volim ajfon, ne bi ga ni koristili, ali imala je slike, a to su uspomene, imala je zlato na sebi koje bi volela da imam jednu narukvicu da jednu poklonim njenoj unukici, imala je lančić koji bi volela njoj u grob da stavim i znate šta ključevi od kuće ajde dokumentacija ali ključevi od kuće je nešto što ugrožava moju bezbednost“ kaže Dragana Damnjanović, ćerka i dodaje:

„Ovo je nešto što je ostalo od nje, što smo mi dobili, čak i nisu naočare koje je najviše volela“.

Miodragu, koji već 8 godina živi u Americi, ovako nešto je nezamislivo.

„Jedno veliko razočarenje jeste da u Srbiji se sve dešava, raste gradi se, prelepo je ovde doći ali da niko nije zadužen za tako neku stvar koja znači“ kaže Miodrag Damnjanović, sin i naglašava:

„Nije materijalno problem, nek mi vrate telefon ja ću mu pokloniti, slike su stvar koje ja ne mogu da nađem“.

Dragana je više puta bolnicu zvala telefonom, na kraju po stvari otišla lično.

„Oni su u gužvi, trči tamo trči vamo, tamo imate ogromen džakove, sirote žene što rade tamo one se trude ali to je kao da uđete u magacin, gomile kesa, voda, katastrofa. Tamo je zvonio čak u jednom trenutku telefon u nekoj kesi tako smo pokrenuli priču da ljudima nisu vraćene te stvari“ kaže Dragana Damnjanović, ćerka.

Nakon smrti oca, do njegovih ličnih stvari iz ove bolnice nije uspela da dođe ni Aleksandra.

„Mi smo dobili torbu u kojoj je bila samo njegova garderoba i nešto za brijanje, nije bilo telefona ni oksimetra toplometa i tako pa mi nije jasno kako uspeju da skupe stvari selektivno i zašto to tako funkcioniše. Znate kako ja sam malo čudu, ne mogu da shvatimd da u ovo doba neka tako prosta stvar koja ne bi trebalo da nam bude komplikacija da se komplikuje život bez potrebe za neke stvari koje su zaista lako rešive, milsim da ne bi trebalo to da se dešava da se ljudi vraćaju sto puta, da zajedno budu i prljave torbe i bolesnici, da li može malo bolje. Ja razumem da su ljudi tamo u velikom haosu, da ima jako puno ljudi ali malo više organizacije, malo viuše ljudi da bi mnogo bolje bilo kada bis e bolje organizovalo, ne znam zašto bi ljudi dolazili po nekoliko puta tamo, da zivkaju telefonima i da se bave time“ ističe Aleksandra Vasić.

Svima njima je rečeno u bolnici su rekli da će stvari probati da pronađu i da će ih obavestiti kada se to dogodi. Zbog čega se na to čeka ovoliko dugo i da li postoji mogućnost da su one izgubljene, od direktorke bolnice danas našoj redakciji nije stigao odgovor.