Poruke iz Kragujevca, kraj je zimskog sna, java obećeva ..

Može li se prebrojarti koliko se ljudi na Sretenje srelo na ulicama Kragujevca? Ne može. Moglo je na Slaviji, kad su svi stali na jedan trg, u jedan kadar ili fotografiju. Svi trgovi i sve ulice šireg centra Kragujevca mogli bi da stanu eventualno u fotografiju sa nekog špijunskog aviona, satelita, negde visoko sa neba. Ali odande se ne bi čulo sve ono što je tokom sretenjskog dana i noći u Kragujevcu stvaralo emocije. Ni one se ne mogu prebrojati, teško da se mogu opisati, trebalo je biti tu. Jer kako da se opiše međusobno ohrabrenje ljudi koji znaju da nisu sami jer imaju jedni druge i moć u svojim rukama.

"Ja se istinski nadam da će jednog dana da ova naša zemlja postane normalna zemlja, da će institucije početi da rade svoj posao i da ja neću biti prinuđen da napustim svoju zemlju. Ja sam rođen ovde, ja želim da radim ovde", kaže jedan građanin Srbije.

Može li se opisati odlučnost ljudi da se bore za bolju Srbiju, dok pevaju jednu od najčešće izgovaranih reči ovog dana u Kragujevcu? Možda i može, ali ne bi bilo lako objasniti kakve vezesa svim tim ima baš pumpanje.

"Pobedio se strah, sada idemo, guramo dalje, jeste malo teško, ali šta ćemo, tu smo gde jesmo, nastavljamo da se borimo", kaže građanin Srbije.

Može li se opisati ponos i ljubav prema zemlji koja svetu i sebi ponovo pokazuje svoje lepo, a predugo skrajnuto lice. Pa može, ali ne mora, kad već može da se oseti čak i preko ekrana.

"Želimo bolju zemlju, želimo zemlju u kojoj ćemo da ostanemo. Ne želimo da idemo iz ove zemlje i zato i radimo sve ovo. Da se napravi neka vrsta sloge i da ljudi jednostavno uz ljubav žive zajedno u ovoj državi. I zahtevi su sasvim jasni i moraju da budu ispunjeni", kažu građani Srbije.

Ne može da se čuje ni tišina, ali i iz nje ječi zajedništvo u bolu, u počasti, u neodustajanju. Tišinom je sedam minuta posle ponoći završen dan posle kojeg će svi koji su bili u Kragujevcu, iz njega otići bar malo hrabriji, odlučniji i sa više vere u sebe i sve koje su sreli.

"Borba za slobodu i pravdu u genetskom je kodu srpskog bića. Pravda je zajedno sa Bogom za sada samo zarobljena u himni i čeka na oslobođenje. Ono neće doći uz bat nogu obuvenih u vojničke čizme, xsa punom ratnom opremom na leđima. Doneće ga bat nogu onih čija ramena nose glavu koja slobodno misli. Da parafraziramo pesnika - čini se da je kraj zimskog sna, a java obećava. Srećno nam svima Sretenja, srećan nam dan naše državnosti i da zajedno istrajemo u našoj borbi", piše u pismu studenata.

Jutro posle, praznično neradno, nedeljno, na kragujevačkim ulicama uglavnom samo taksisti, komunalci i televizijski novinari koji moraju da namiruju jutarnje programe čak i kad se ništa ne dešava. Ali i kad nema ljudi na ulici, dovoljan je samo jedan čovek, ne da opiše, nego da prenese emociju koju su juče osećali Kragujevčani, kroz suze, a i juče su plakali mnogi.

"Kragujevac je ponovo živ, nakon ko zna koliko godina Kragujevac se vratio među žive. Ono što sam juče video izbegava reči u najpozitivnijem smislu. Ja sam po rođenju i po odrastanju Kragujevčanin, drago mi je da vidim da se moj ghrad, moj grad se vratio u život", kaže građanin.

A studenti koji su do Kragujevca došli marširajući ili vrteći pedale, vratili se se u svoje gradove, na svoje blokade i ovog puta uglavnom taksijem.

"Ništa nam nije teško i ništa nam nije daleko i uvek smo za naše studente tu i gde god oni budu bili mi ćemo biti uz njih i doći po njih", kaže Sava Jovanović, taksista.

Kragujevac ostaje oslobođen straha, ko i sva mesta kroz koja su studenti prošli marširajući do srca Šumadije. Neka se pripremi južna pruga, čeka se Niš.

Prilog pogledajte na početku ove vesti.

BONUS VIDEO: "Sretnimo se na Sretenje" - veliki skup u Kragujevcu i Beogradu