Ko čita pismo haškog osuđenika generala Radoslava Krstića?

"Nemam pravo glasa jer se u ovoj Rezoluciji pominje i moje ime. Moje ime se pominje jer sam podržao i pomogao genocid. Moje ime se pominje jer sam počinio krivično delo nezamislivo i neoprostivo. Ne tražim oproštaj, ne tražim opravdanje, ne tražim razumevanje jer znam da ne treba i ne mogu da ih dobijem". To pored ostalog general Radislav Krstić piše u pismu sudu UN u kojem traži prevremeno puštanje na slobodu. Bivši komandant Drinskog korpusa osuđen je na 35 godina zatvora - a presuda njemu je prva u kojoj je Haški tribunal utvrdio da je Vojska Republike Srpske u Srebrenici počinila genocid. Kako je i zašto Krstićevo pismo i zahtev da bude javno objavljeno u Srbiji prošlo bez ikakve reakcije. Više o ovoj temi, Đuro Svilar, reporter Dnevnika na TV Nova.

Bivši general Vojske Republike Srpske, Radislav Krstić, koji je u Hagu osuđen na 35 godina zatvora zbog podržavanja i pomaganja genocida u Srebrenici, priznao je odgovornost i naveo da se kaje zbog učešća u genocidu. Krstić je u pismu kojim od suda traži prevremeno puštanje na slobodu napisao da bi i sam glasao za Rezoluciju Ujedinjenih nacija o Srebrenici.

„Prihvatam presude iz 2001. i 2004. godine gdje se utvrđuje da su snage vojske kojoj sam pripadao pročinile genocid protiv Bošnjaka u Srebrenici u julu 1995. godine, da sam ja pomagao i podržao genocid tako što sam znao da neki članovi Glavnog štaba imaju namjeru da počine genocid, da sam znao da Glavni štab nema dovoljno svojih snaga da izvrši pogubljenja bez upotrebe snaga Drinskog korupsa i da sam znao da će upotreba snaga pod mojom komandom značajno doprinjeti da se izvrši egzekucija bošnjačkih zarobljenika“, napisao je general Krstić i da bi, ukoliko mu se ukaže prilika, otišao u Potočare da se „pokloni“ žrtvama genocida.

Iz Udruženja žrtava i svjedoka genocida i Udruženja Pokreta „Majke enklava Srebrenica i Žepa“ Krstićeve rečenice svode na jednu reč.

„Laž! Ako je već tako i zaista smatra da je u Srebrenici počinjen genocid neka pošalje pismo svim zemljama, uključujući i Srbiju, koje su glasale protiv rezolucije ili su bile suzdržane. Neka kaže o grobnicama, o nestalim, o planovima kada su 1998. godine izvršili “asanaciju terena” kada su skrivali tijela i premještali masovne grobnice. Ko je to uradio i po čijem nalogu?“, kažu iz tog udruženja.

Iz Republike Srpske na pismo generala Krstića, skoro da nema reakcija.

„Njima apsolutno ovaj narativ ne ide u korist sa aspekta jednog institucionalnog negiranja genocida i ratnih zločina koji su počinjeni od strane vojske i policije RS, a kad se govori o federaciji vidimo poneke komentare, ali oni nisu na nekom institucionalnom nivou i tog obima koji bi opravdavalo značaj borbe protiv ovih revizionističkih narativa“, kaže Denis Džidić iz BIRN-a u BIH.

Slično je i u Srbiji, gde pismo priznanja generala Krstića za počinjen genocid u Srebrenici, prolazi ispod radara provladinih medija.

„Reakcija na pismo nema pre svega zbog dela pisma koji se tiče rezolucije o genocidu u Srebrenici, način na koji Radislav Krstić objašnjava ovaj dokument i kako ga on vidi jer je ovo u direktnoj suprotnosti sa svim onim što smo slušali od političkih predstavnika iz Srbije i Republike Srpske u prethodnom vremenu. Ovo ne ide u prilog svima onima koji su od rezolucije za Srebrenicu napravili najvećeg neprijatelja Srbije, a ta rezolucija je usvojena i evo ništa, mi živimo normalno“, kaže Sofija Todorović, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava.

„Ovo je nezgodna stvar i za Srbiju i Srpsku jer imamo sad generala koji je odbijao da prihvati Haške laži, a sad odjednom ih u potpunosti prihvata. Evidentno je to slomljen čovek. Čovek koji više nema nikakvih ideala i uverenja, čovek koji je spreman svaku stvar da prihvati da bi izašao iz zatvora i umro kod svoje kuće, tako da on prihvata laž o genocidu da bi neki način platio danak evroatlantskim centrima moći koji su ga na neki način kidnapovali i držali u tamnici“, kaže Dragoljub Anđelković, politički analitičar.

Nije Krstić jedini koji je priznao optužnicu Haškog tribunala. Pre Krstića to je učinio lider krajiških Srba Milan Babić, priznanje za Srebrenicu potpisao je i potpukovnik vojske Republike Srpske, Dragan Obrenović, ali smo imali i prizananje koje je Biljana Plavšić po puštanju na slobodu, povukla.

„Ja ne kažem da se ne bi desila slična situacija po izlasku da general Krstić kaže ja sam to samo reako da bi bio pušten, primoran sam ili slični narativ, ali kada imate crno na belo za istoriju, za pamćenje jedan dokument u kojem se prihvata krivica, adresira čak i rezolucija UN u Srebrenici, mislim da je to iznimno značajno“, kaže Džidić.

„Ja mislim da smo mi kao građani Srbije u jednoj posebnoj poziciji, posebno zbog same sadržine pisama i zbog načina na koji se uopšte tretira prošlost, na koje se tretiraju osuđeni ratni zločinci koji su odslužili svoje kazne i pokušavaju da se predstavljaju kao heroji“, kaže Todorović.

General vojske Republike Srpske i komandant Drinskog korpusa, Radislav Krstić, u dva navrata je slao zahteve za puštanje na slobodu jer je odslužio 26 godina robije, tj. više od dve trećine od ukupno 35 godina kazne zatvora. Oba zahteva su mu odbijena zbog težine zločina za koji je osuđen. Generala Krstića uhapsile su međunarodne snage u BiH, 2. decembra 1998. Posle pravosnažne presude Tribunala, Krstić je 2004. bio upućen u Veliku Britaniju na izdržavanje kazne. U britanskom zatvoru, generala Krstića su nožem napali i ranili muslimanski zatvorenici, zbog čega je 2013. prebačen u Poljsku. Pošto je izdržao dve trećine kazne, poljske vlasti, po tamošnjem zakonu, nisu mogle da ga zadrže u zatvoru zbog čega je general Krstić vraćen u pritvor u Hagu, gde se i sada nalazi.

Prilog pogledajte na početku ove vesti