Sa svega 36.000 stanovnika, više od 150 ljudi u samoizolaciji i tri teška slučaja obolelih od korona virusa, Kikinda je proglašena za najveće žarište virusa u celoj Srbiji. Uprkos tome, u ovom gradu je danima nemoguće naći niti jednu masku, rukavice, kap alkohola ili bilo kog drugog dezinfekcionog sredstva. Zatvorene su sve javne ustanove, banke, lokali, butici. Grad je potpuno paralisan, ali ne policijom i vojskom, kako se priča, već neizvesnoću i strahom.

Već na samom prilazu u ovaj grad, vidljivo je da je u Kikindi život stao. Izuzev sporadičnih cisterni sa sredsrtvima za dezinfekcije ulica i prostora, saobraćaj ka ovom gradu, al i iz njega, praktično ne postoji.

Slična scena se zatiče i po ulasku u grad. Izuzev par marketa, koji ograničeno rade do 18 časova, dve trafike i apoteka, u gradu ništa ne radi. I ono malo Kikinđana koje smo zatekli na ulici su mahom išli od apoteke do apoteke, u pokišaju da pronađu bilo šta čime bi se mogli zaštititi.

“Imam suprugu, dvoje dece i majku i svi živimo u istoj porodičnoj kući. Čuo sam da je sinoć iz Beograda poslat izvestan broj zaštitnih maski za Kikindu jer smo označeni kao najkritičniji, pa sam zaređao po apotekama, ali, izgleda je to samo još jedna laž odande” ogorčeno kaže Kikinđanin kog smo zatekli u apoteci.

Da je vest o maskama fakat neistinita potvrdile su i apotekarke, napominjući da maske u Kikindu nisu stizale minimum nedelju dana.

“Jedino što nam je “od zaštite” stiglo iz Beograda juče je ovo”, rekla je jedna od njih, pokazujući na tečni sapun od 200 mililitara, na kom je pisalo “antibakterijski” i košta 160 dinara. Na pitanje da li antibakterijski sapun može išta da učini u borbi protiv virusa, samo se nervozno nasmejala.

Nešto veselija atmosfera je među kikindskim radnicima koji su angažovani na dezinfekciji ulica.

”Mi smo ti sad najbezbednije drušvo u Kikindi! Ako je iko dezinfikovan, to smo mi”, kažu kroz osmeh, dok čekaju cisterne sa novim kontingentom sredstava.

Na drugom kraju šetališta radi jedna trafika, ali ispred nje nije bilo nijedne mušterije. Radnica i mladić zaposlen kao obezbeđenje u obližnjoj Poreskoj upravi sede na klupi, piju kafu i pričaju. Tema je, naravno, korona.

“Evo, sedimo i čekamo da nas udari. Znamo da je ovo samo početak, ali ništa ne možemo da preduzmemo. Sve je pozatvarano. Ljudi se paze kako mogu, s obzirom da u apotekama nema ničeg da se kupi već nedeljama. Imamo puno ljudi u samoizolaciji, ali, ovo je mali grad, svi se mi manje više znamo, družimo, krećemo po istim mestima.

Ko zna ko je koga u ove dve nedelje sretao, sa kime se pozdravio, pio kafu, čekao u pošti u istom redu … sve će to tek da nas sustigne” kaže radnik obezbeđenja.

“Prepušteni smo sami sebi, i to je jedini osećaj koji ima. Stalno idu neke verzije i teorije, ali činjenica je da niko od nas ne zna ni šta je istina, ni koliko Kikinđana je u kućnoj izolaciji, ni gde su se kretali … Još će ispati da smo mi sami krivi što su bolesnog čoveka nedelju dana šetali od lekara do lekara pre no što su posumnjali na koronu – ogorčeno kaže radnica trafike, aludirajući na nultog pacijenta iz Kikinde, koji se virusom zarazio prilikom posete sinu u Milanu.

Kako kažu meštani, stariji čovek, koji je ujedno i bubrežni bolesnik, je nedelju dana pokušavao da dobije lekarsku pomoć u Kikindi, išao u Dom zdravlja svaki dan, ali nikome nije palo na pamet od medicinskog osoblja da ga pita da li je negde putovao.

Do momenta kada se napokon otkrilo da je zaražen virusom i sproveden u novosadsku bolnicu u veoma kritičnom stanju, on je virusom zarazio još najmanje troje sugrađana, koji su takođe na lečenju u Kliničkom centru Vojvodine. Poslednji je primljen večeas u KCV.

Trenutno, više od 150 Kikinđana je u samoizolaciji. Preostali sede kod kuće i “čekaju da ih udari”.