6
"Gajila sam princezu, a dobila sam mehaničara" - to su bile reči Stašine mame kada je njena ćerka rešila da ostavi sve što je do tad radila kako bi se posvetila svojoj najvećoj ljubavi – auto-mehanici. Za Nova.rs ova mlada žena iz Beograda otkriva detalje svog zanata, ali i kako reaguje na uvek prisutno pitanje: "Ti se stvarno baviš mehanikom?"
Stanislava Timotijević Staša je ceo život zainteresovana za automobile, ali se njima bavila najviše iz hobija. Ipak, prava ljubav ne može da miruje, pa je tek nakon završenog fakulteta i brojnih poslova koje je obavljala, Staša shvatila da to nisu stvari kojima istinski želi da se posveti.
Ostavila je „klasične“ poslove i u svet mehanike ušla je iz jedne potpuno druge oblasti. Ipak, nije bila nepripremljena jer se dugi niz godina unazad bavila automobilima, ali „tek posle posla“.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Šta si studirala i šta si do sada radila od poslova koji nemaju veze sa mehanikom?
Diplomirala sam na Fakultetu organizacionih nauka, smer Upravljanje kvalitetom. Prvi pravi posao je bio u jednoj manjoj firmi gde sam radila sve: od ljudskih resursa, preko finansija i računovodstva, pa sve do jednostavnijih pravnih poduhvata. Standardi kvaliteta su mi uvek bili zanimljivi, pa sam kreirala prvi domaći website posvećen kvalitetu u širem smislu. Međutim, razočarana u tu struku u našoj zemlji, prodala sam taj web site i tražeći novi dodatni posao, prešla u prevodioce. Godinama sam bila spoljni saradnik – prevodilac za engleski jezik u jednoj velikoj prevodilačkoj agenciji.
Kada si shvatila da je vreme da ostaviš sve i da se posvetiš samo mehanici?
Svih tih godina automobili su bili nešto što se radi svako popodne i vikendom. Dnevni poslovi su plaćali račune, ali su bili beskrajno dosadni. Shvatila sam da imam više od 10 godina radnog staža u firmama i oblastima koje me realno ne interesuju. Započela sam vezu sa sadašnjim dečkom, koji je mene i mog brata pokrenuo da ogromnu ljubav i decenijski hobi pretvorimo u posao i – nas troje smo počeli da razvijamo naš servis.
Razglasili smo da od sad automobile popravljamo i za druge, a ne samo za nas i vrlo brzo su se stvari zakomplikovale, u pozitivnom smislu. Interesovanje za naše usluge je bilo veće nego što smo se nadali i vrlo brzo sam odlučila da je pravo vreme da se mehaničarskom pozivu posvetim u potpunosti.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Otkad traje tvoje interesovanje ka ovom “prljavom poslu”?
Sigurno je najveći uticaj imao tata koji me je od malena razmazio, jer je bilo sasvim normalno da se svuda ide kolima. Još pre nego što sam bila blizu 18. godine, samo sam se polaganju vozačkog ispita radovala. Sećam se da nisam htela da idem na more te godine kad sam u julu punila 18. jer bih odložila termin polaganja vožnje. Takođe, tata je i meni i bratu svojim primerom pokazao da se sve po kući i oko kola samostalno popravlja, pa nam se činilo sasvim logično da sami popravljamo i automobile čim smo počeli da ih vozimo. U startu smo ih verovatno više kvarili, ali, hej, bitno je da smo se trudili.
Automobili me jednostavno oduševljavaju u svakom smislu, obožavam da ih vozim, volim da čujem zvuk motora, fascinirana sam tehničkim rešenjima, načinima na koji stvari na njima funkcionišu. Popravljanje automobila mi je zabavno, a često i izazovno. Zato je valjda i toliko privlačno.
Mnogi kažu da mi se oči posebno ozare kad počnem da pričam o automobilima. Mama je dugo prevrtala očima kad me po ceo vikend gleda masnu do lakata uz reči: „Gajila sam princezu, a dobila mehaničara“. Ali je i ona shvatila da je to nešto što volim i jedna od retkih stvari koje me „drže“ godinama.
Znamo da trenutno renoviraš garažu, ali opiši nam kako izgleda tvoj radni dan?
Svaki posao, pa i auto-servis, zahteva određenu papirologiju, a uvek je tu i pretraga potrebnih delova i planiranje aktivnosti za taj dan. Pre nego što se presvučem za rad, odem u šoping – odnosno nabavku delova. Zatim sledi druga smena, prljavi, ali zabavni deo dana – popravke. Uglavnom do popodne završim sve poslove koje mogu bez pomoći, jer mi popodne stiže ekipa sa redovnih poslova i treća smena počinje kada smo svo troje u garaži.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Ono što je fenomenalno u našem servisu je što radimo sa najbližim ljudima, u svojoj garaži i pod svojim uslovima. Pustimo muziku i na rad posmatramo kao na uživanje. Tako da mi uopšte ne pada teško što mi radni dan traje ceo dan.
Uz to, određene dane posvećujem i snimanju, jer sam odlučila da zanimljive popravke objavljujem na mrežama, a i nema mnogo žena koje se bave ovim fizički zahtevnim poslom. Osim toga, tako imam priliku da pokažem ljudima punim neverice da ja zaista tu nešto radim, i da dam odgovor na uvek prisutno pitanje: „Ti se stvarno baviš mehanikom?“ Da, ja popravljam kola, dosta znam o mehanici, ali sam svesna da mnogo toga tek treba da naučim.
Inače, trenutno smo u procesu pravljenja potpuno nove, veće garaže, sa dva radna mesta koja će biti mnogo funkcionalnija i u kojoj će rad biti još veće zadovoljstvo, tako da sam i dalje u garaži, ali ne bavim se mehanikom nego građevinskim radovima. I jedva čekam da se vratim na automobile.
Šta su najteže stvari za tebe, a u čemu posebno uživaš kada su popravke u pitanju?
S obzirom na to da nemam formalno obrazovanje iz ove oblasti, najteže mi padaju složeni problemi sa elektrikom, a plastični elementi me pomalo frustriraju, jer se lako lome.
Najviše uživam u radu na trapu. Trap je važan za bezbednost i za komfor u vožnji, kvarovi su uglavnom očigledni i popravke su jednostavne, kako rastaviš tako sastaviš, a vrlo je teško da nešto polomiš. Rezultat popravke trapa je uvek očigledan, auto postane „utegnut“ i lepo se vozi. Nestane bilo kakvo lupkanje tokom vožnje koje uvek smeta vozačima i svi su zadovoljni.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Koji automobili/motori su po tvom mišljenju najzahtevniji za rad i zašto?
Francuzi vole da na svojim automobilima sve što je jednostavno učine izuzetno komplikovanim za popravku i zamenu. Sve je ušuškano i tesno, svemu se teško prilazi, svaka intervencija zahteva sate rada. Zato su valjda tako udobni, ko zna. A ni BMW nije ništa bolji.
Na koji poduhvat si najviše ponosna?
Najveći projekat do sada je svakako prilično poznata zelena Zastava 128. Ta „osmica“ je posebna na mnogo načina, bila je naš porodični auto i razlog zbog kog sam zavolela automobile. Bila je auto na kom smo brat i ja učili i vežbali mehaniku i elektriku, auto kom smo sami sređivali limariju i koji smo farbali ko zna koliko puta, auto koji smo rastavljali i sastavljali do poslednjeg šrafa, menjali mu motor, trap, ugrađivali alarme i woofere.
Zahvaljujući tom autu sam se zbližila sa bratom, upoznala svoje sada najbolje prijatelje, a i dečka. Uživala sam više od 10 godina u svakom kilometru pređenom u mojoj „osmici“, znajući da smo sve na njoj uradili svojim rukama. Imala je jači, Fiatov motor od 1.500 cm3 i bila je prava atrakcija u Beogradu sa svojom drečavo-zelenom bojom i glasnom muzikom.
Nažalost, jedan naizgled bezazlen sudar pri maloj brzini, kada je pretrpela udarac otozadi i od napred, doveo je do velike štete na već prilično truloj limariji. Godinama sam razmišljala šta dalje, čuvala je u dvorištu, dok nisam odlučila da presudi razum. Nazvaćemo to razumom jer je nisam popravljala, već sam je iseckala na delove i „sahranila“ u svom dvorištu. To što su po hladnoći učestvovali u mojoj suludoj ideji – seckanju 128-ice – jedna je od lepših stvari koje su za mene učinili moj brat Stefan i dečko Dušan.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
