Mogu se slučajevi masovnih ubistava u kojim je minulih dana u Srbiji ubijeno 17 osoba, od toga devetoro dece, klasifikovati kao izolovani incidenti i pomračenje dva uma - Koste K (14) i Uroša B (21). Masakr se može delimično objasniti i činjenicom da je Srbija u samom svetskom vrhu po broju komada oružja u vlasništvu civila. Ipak, bilo bi pogrešno zatvoriti oči pred prostom činjenicom: Srbija od ranih devedesetih godina prošlog veka živi maltene neprekinutu ratnu, socijalnu, kriminalnu i političku traumu ogromnih dimenzija. Generacije koje su izvele mladenovački i vračarski masakr rođene su i odrasle u takvoj klimi.
Od juče se jedna rečenica u Srbiji neprestano ponavlja: do sada smo barem mogli da kažemo da kod nas nema pucnjava po školama. To je bio sinonim za ono što nas je razlikovalo od pojedinih zemalja na zapadu i istoku u kojima su se ovakvi slučajevi već nebrojeno puta desili. Činjenica da naša deca nisu prošla kroz (barem) to bio je argument za „zdravlje“ naše nacije. Sada ne možemo da kažemo ni to.
PROČITAJTE JOŠ
Masovna pucnjava u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ koju je hladnokrvno izvršio četrnaestogodišnji dečak Kosta K. potresla je srpsku javnost, ali i ceo region. Ova vest odjeknula je i u svim svetskim medijima, a prvog od tri Dana žalosti desilo se nezamislivo – nešto posle ponoći čitali smo o još jednom masovnom ubistvu u našoj zemlji.
U krvavom piru Uroša B. (21) u selu Dubona kod Mladenovca ubijeno je osam osoba, dok je 14 njih povređeno. On je uhapšen nakon osmočasovne potrage po mladenovačkim selima, a prema nezvaničnim saznanjima sa terena, pucnjava je počela nakon svađe u školskom dvorištu, nakon čega je osumnjičeni otišao do svoje kuće, uzeo pušku i krenuo da puca.
Ova dva događaja u kojim je ubijeno 17 osoba, od kojih su devetoro deca, pokrenula su debatu o tome da li su u pitanju izolovani incidenti, odnosno dva nepovezana slučaja „pomračenja umova“, ili iza svega stoji posledica atmosfere u kojoj živimo poslednjih 30 godina.
Po okončanju rata javila se nada da će Srbija krenuti u pravcu normalizacije stanja u društvu, a onda smo suočeni sa još jednom kolektivnom traumom – ubistvom Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog premijera. Samo godinu dana kasnije usledio je martovski pogrom našeg naroda na Kosovu i Metohiji kada je proterano oko 4.000 Srba, uništeno 800 srpskih kuća i zapaljeno 35 verskih objekata.
Da li su svi ovi događaji, odnosno opšta atmosfera u društvu koje skoro pa neprekidno živi političku i socijalnu degradaciju, dovela do „pucanja“ pojedinaca kojem svedočimo ovih dana?
Konopac u kući obešenog
Istoričarka Dubravka Stojanović kaže da su društveni naučnici sve vreme i ukazivali na dubinske probleme u ovom društvu:
„Mi smo kuća obešenog u kojoj se o konopcu ćuti. Dakle, ovde nikada nije došlo do ozbiljne debate o ratovima i zločinima 90-ih. O tome zašto je do tih ratova došlo, kolika je čija odgovornost, kako smo uspeli da ratujemo četiri puta tokom devedesetih. Ne govori se ni o tome kako smo stigli do potpune dehumanizacije koja je neophodna da bi se na sve te zločine društvo bilo toliko indiferentno, bez ikakvih saosećanja sa žrtvama. Ratovi su doveli do sankcija, a sankcije do spoja države i kriminala koje je gotovo nemoguće raskinuti. U takvoj situaciji se potpuno raspada društvo, jer kriminalizovana država nameće svoje vrednosti kao vladajuće i društvo više i ne razlikuje elementarno dobro od zla. Iz toga društvo bira agresivne vlasti, koje sa svoje strane podržavaju i pojačavaju sve društvene patologije na kojima zasnivaju svoju vlast. I isijavaju to zlo sa stranica tabloida i televizija sa nacionalnom frekvencijom, jer je to njihov svet“, navela je ona za Nova.rs i ukazala da na sve to zabrinjava i podatak da smo treća zemlja u svetu po količini oružja po glavi stanovnika.
Škola nam je, kako je ocenila, autoritarna i agresivna, a iz istorije i drugih „nacionalnih predmeta“ seje se zlo i mržnja prema drugima:
„Siromaštvo je veliko, ljudi ne vide perspektivu, anksioznost vlada društvom i to se najbolje vidi po broju ubijenih žena svake godine. To je nepogrešiv pokazatelj bolesnog društva. A sada je došlo do eskalacije i probudili su se mnogi ‘spavači’ koji su prepunjeni tim zlom s kojim ne znaju šta da urade i počinju da seju smrt. Nedopustivo je da ne znamo zašto se sve ovo događa. Ako ne znamo, to je saučesništvo.“
Judita Popović, članica Saveta Regulatornog tela za elektronske medije smatra da smo godinama ćutali i okretali glave, a sada bismo minutom ćutanja da amnestiramo sebe.
Nema amnestije
„Ne možemo sebe da amnestiramo. Ja to govorim u svoje ime i govorim kao neko ko je svestan toga koliko institucije mogu toga da urade, da ne urade ili da zloupotrebe. Dakle, institucije ove države koje su faktički donosioci odluka, vlast koja ima moć – oni ništa nisu uradili da bi relaksirali ovo društvo koje je već bilo traumatizovano dešavanjima iz devedesetih. Ovo društvo je naučeno da zaboravi i okreće glavu oko teških pitanja i ovo društvo je frustrirano jer ne možeš zaboraviti ono što se dešavalo u Bosni, ne možeš zaboraviti četvorogodišnju opsadu Sarajeva, gencid u Srebrenici, ubistvo osam hiljada ljudi. Ovo društvo je zaboravilo i da je bacalo cveće na tenkove koji su išli na Vukovar. To ne sme da se zaboravi i ne sme da se gurne pod tepih jer kad tad će se vratiti kao bumerang, a mi sada živimo u tom bumerangu“, ističe ona za Nova.rs.
Novinar i pisac Boris Dežulović u poslednjoj kolumni koja je objavljena na zagrebačkom „Portalu Novosti“ komentarisao je događaje u Srbiji i osvrnuo se na istraživanje organizacije World Population Review po kojoj je naša zemlja četvrta na svetu po naoružanosti stavnovništva.
Otkud pak u Srbiji to silno oružje, otkud ocu taj pištolj – ili uzi, ili puška, ili kalašnjikov – pitaće se, eto, samo neko ko je imao jedinicu iz istorije. Zbog toga će ga, kako smo brutalno doslovno videli ove srede, i uzeti iz očevog sefa. Na koncu, mali Kosta – ono statistički nenaoružano dete do četrnaest godina – pohađao je, kako smo saznali, i privatnu glumačku školu. Barem tamo, ako već ne na časovima istorije, gde se te stvari ne uče, mogao je naučiti onaj dramaturški kanon velikog Antona Pavloviča Čehova: ‘Ako u prvom činu na zidu visi puška, u trećem činu ona mora opaliti. Ako neće, onda nema razloga da visi na zidu.' Jednako vrlo doslovno, da publika valjda lakše shvati, očevi su tako u trećem činu skinuli oružje sa zida, gurnuli ga četrnaestogodišnjoj deci u ruke i naučili ih pucati. Odakle to oružje na zidu, više niko ne pita, niti pamti. Prvi čin u Srbiji odigrao se previše davno.
Faktor „Kristijan“
Gde smo sve zakazali i kako reagovati na činjenicu da je izvršilac sinoćnjeg masovnog ubistva u Mladenovcu putem društvenih mreža veličao kriminal i na taj način ukazivao da bi potencijalno mogao da izvrši zločin? Naime, Uroš B. koji je sinoć ubio osam osoba, a ranio još 14, na mrežama je ranije objavio svoju fotografiju uz poruku „na keca prangijam“, kao i snimak kako se kupa u zaleđenom jezeru tokom kojeg poručuje da je „mali Kristijan Golubović“.
„Ja smatram da su ti događaji povezani i da su oni posledica ovog urušavanja sistema vrednosti u Srbiji. Naravno da su mediji bili veliki generator tog urušavanja celokupnog društva Srbije i naravno da su izazvali ove posledice. Godinama su konkretni mediji favorizovali primitivizam, nasilje, diskriminaciju i govor mržnje, a da niko nije adekvatno reagovao na to. Štaviše, ti konkretni mediji koji su i ranije imali frekvenciju sa nacionalnom pokrivenošću nagrađeni su prošle godine sa novih osam godina te privilegije da svoje programske sadržaje mogu da plasiraju na celu teritoriju Srbije“, kaže Popovićeva.
„To što osnovci i srednjoškolci možda ne gledaju televiziju kao što su Pink i Happy ne znači da njihovi roditelji ne gledaju. Njima se obraća Pink i Happy i ti su roditelji oni koji kreiraju sistem vrednosti toj deci. Ti roditelji vaspitavaju decu u tom kriminalizovanom i beščasnom društvu. To jeste odgovornost medija, ali i svih segmenata ovog društva i svih institucija ovog društva.“
Na pitanje da li bi ovi događaju mogli da dovedu do nekih promena na našim televizijama, Judita Popović kaže da nije optimistična.
„Dve su stvari koje ukazuju na činjenicu da promena neće biti. Prvo, amnestiranje televizija sa nacionalnom pokrivenošću samom izjavom predsednika da deca ne gledaju televiziju i da nema uzročno-posledične veze između njihovog ponašanja i programskih sadržaja ovih kontroverznih televizija. Druga stvar je da dani žalosti počinju danas, a nisu počeli juče i da je juče održana utakmica na kojoj su sva mesta bila zauzeta, bili oni u crnini ili ne – oni su učestvovali u jednoj igri i gledali su loptanje, dan nakon tako strašnog događaja kao što je ubistvo toliko dece.“
„To je jasan pokazatelj da Kristijan Golubović ima budućnost u našim medijima, u našem društvu i u ovom sistemu vrednosti u kojem ministar obrazovanja krivi Evropu i zapadna društva. To čuti tog dana kada su deca ubijena je krajnja mizerija. Iznošenje političke propagande prilikom izražavanja saučešća roditeljima je dno dna jednog političara, a čovek je odgovoran za obrazovanje.“
I psiholog Uroš Rajković smatra da je društvo u Srbiji već godinama u vrlo nepovoljnoj atmosferi po odrastanje dece.
„Vaspitavamo ih u užasnim okolnostima, na televiziji su svakakvi programi, slobodno vreme provode na internetu, društvenim mrežama i igricama. Ponašanje odraslih u javnosti, ali i privatno je katastrofalno, a niko ne razmišlja o posledicama. Tog duha iz boce smo pustili mi i nećemo ga lako vratiti. Borba za rejting se neće sama utišati, ali pritisak zajednice, roditelja, prosvete, kvalitetnog i obrazovanog dela društva, tome može da stane na put. To bi značilo uvođenje veće kontrole medija, interneta, porodičnih odnosa u krajnjoj liniji. Konačno moramo da stavimo prst na čelo, da uvedemo zakonske zabrane rijaliti programa, izveštavanja o nasilju, kriminalu i bezvrednim sadržajima, koja deci, uz nasilne igrice i društvene mreže, peru um i preuzimaju kontrolu nad njihovim ponašanjem, uz obavezno odsustvo roditelja iz njihovih život. Kada je suicid u pitanju, postoje protokoli izvešavanja, a isti taj sistem rada treba primeniti na svaki segment nasilja koji se dešava u društvu, da ti sadržaji ne budu dostupni svima, posebno ne deci”, naveo je Rajković za Nova.rs nakon jučerašnjeg masakra.
BONUS VIDEO: Božo Prelević: Gde počinje lečenje bolesnog društva?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare