1
Zbog pandemije koronavirusa, poslovi su stali do septembra ili januara. Vratio sam se radu na svojim autorskim projektima koji su bili u senci zbog ugovorenih poslova. Optimista sam i verujem da će se situacija promeniti nabolje. Planiram i da posetim Srbiju uskoro i nadam se da ću jednog dana imati prilike da izložim svoje radove u Beogradu, kaže za Nova.rs kostimograf i dizajner Miodrag Guberinić, koji od 2011. živi u Njujorku, gde je osnovao Mio Design Studio (www.miodesignstudio.com) ostvarivši zavidnu karijeru.
Njegov nesvakidašnji talenat je prvo prepoznat u kreativnim projektima u izlozima prestižnih radnji (Bloomingdales, Macy’s, Lord & Taylor, Prada, Bergdorf Goodman, Tiffany & Co, Saks Fifth Avenue…). Radio je na dve poslednje Madonine svetske turneje, “Rebel Heart” i “Madam X”, kao i na brojnim pozorišnim predstavama na Brodveju od kojih su najsvežije „Frozen“, „Moulin Rouge“, „Mean Girls“, „Pretty Woman“, „Hamilton“. Od TV produkcija „The Tick“,“Gotham“,“Mrs Maisel“, „SNL“. Od najnovijih filmova radio je kao kostim asistent illustrator na Spilbergovom rimejku „West Side story“, kao i na filmu „A Beautiful Day in the Neighborhood“.
Da li si slutio da je Njujork baš to mesto gde ćeš moći da ostvariš svoje umetničke snove?
– Kada sam ga 2004. prvi put posetio, znao sam da je to grad kojem pripadam. Njujork ima posebnu energiju, veliki je izazov i otvara vrata ogromnim mogućnostima. Tu su Brodvej, Peta avenija sa najkreativnijim izlozima, “Garment district” koji je san za svakog modnog dizajnera i kostimografa. Možete da nađete sve što zamislite i još pet verzija onog što niste ni znali da postoji. Neki kažu da je glavni grad planete jer je dom ljudi sa svih krajeva sveta i to jednostavno ima svoj magnetizam. Ovde imam osećaj da mi je ceo svet dostupan.
Zašto si od svih umetnosti odabrao kostimografiju?
– Nisam imao dilemu da želim da studiram scenski kostim. Moja nastavnica likovnog Lučija Toma u osnovnoj školi u Pančevu je bila kostimograf i prva me je uputila ka ljudskoj figuri i negovala moj rani talenat. Na pripremama za Fakultet primenjenih umetnosti imao prilike da radim sa Marinom Medenicom i Draganom Jelovcem od kojih sam mnogo naučio. U klasu me je primila profesorka Ljiljana Petrović kod koje sam razvio maštu slikajući i praveći kostime. Ona je nas studente uvek inspirisala da nađemo svoj originalni umetnički izraz i da realizujemo svoje ideje kroz skice, koliko god one apstraktne bile. Mislim da sam tu stekao ljubav za slikanje i stvaranje rukama. I dan-danas u svom stvaralaštvu želim da mi kostim ima makar nešto, ako ne sve, što sam lično napravio, da nije sašiveno već na neki način, modelovano rukama.
Tvoj uspeh nije došao slučajno, nastavio si usavršavanje.
– Bio sam radoznao, željan znanja, novih izazova. Tako sam se upisao prvo na Indijana univerzitet gde je na mene veliki uticaj imala profesorka kostima Linda Pisano kao i Lara Berich, od koje sam naučio profesionalno krojenje. Potom sam primljen na master studije na Nortwestern univerzitet u Čikagu gde sam od profesorki Ane Kuzmanić i Linde Rhoethke naučio sam proces dizajniranja za pozorište i saradnju sa timom drugih kreativaca, kao i “business side” umetnosti i stvaralaštva. Nedelju dana posle dobijanja diplome sam se preselio u Njujork jer sam dobio poziv da dizajniram prvu malu predstavu ”Ghost Girl”.
Pročitajte još:
Gde je prepoznat tvoj talenat?
– Profesori, kolege i prijatelji su mi omogućili da upoznam još više ljudi i polako gradim karijeru. Iskren i neprestan rad i trud su neizostavni, ali ljudi koji su me podržavali i preporučivali za naredne poslove su odigrali veliku ulogu u svemu što sam ostvario. U poslu kojim se bavim, preporuka je jedina garancija za dalje poslove. Konkretno, izlozi su mi bili izazov još od studija, kada smo radili za Goethe Institut u Knez Mihailovoj. U to vreme sam imao prilike da radim izloge za KARAN materijale, Vericu Rakočević, kao i za GAS jeans, gde sam neko vreme bio art direktor. Kada sam se zvanično preselio u Njujork, to je bio moj prvi izazov. Rad na izlozima je kao rad u malom pozorištu. Pravio sam raznovrsne forme, od malih kostima za lutke do velikih skulpturalnih instalacija. Projekti na kojima sam radio nisu bili samo u Njujorku, već su bili instalirani i u drugim svetskim tržnim centrima – Seulu, Rio de Žaneiru, Singapuru. I dalje imam ljubav za tu umetnost, ali se svet izloga potpuno promenio poslednjih godina. Od kad se promenio globalni market – sve je „online“ i sada veliki procenat ljudi ne ide do radnje i kompanije više ne ulažu u izloge već u sajtove. I izlozi mahom imaju ekrane, sve je manje malih pozorišnih scena, što je meni bio izazov. Poslednjih nekoliko godina se investira u izloge samo za praznike i tu ima ponekad projekata koje preuzmem. Ali se i moje interesovanje promenilo vremenom.
Imao si prilike da radiš za Madonu, to zvuči stvarno kao san.
– Moja saradnja sa Polom Tazvelom na “Hamiltonu”, kao i prokjekat “Iconoclasts” za Pradu sa Majklom Vilkinsonom su mi otvorili vrata za saradnju sa njom, tačnije Arijanom Filips koja je Madonin kostimograf i stilista poslednjih 20 godina. Ona me je angažovala da razvijem i izvedem dizajn ideje sa njenih skica, prototipe oklopa, oglavlja i maske za Madonu i njene plesače za predstojeću turneju. Imao sam svoj tim sa kojim sam mogao sve da odradim u rekordom roku uz vrhunski kvalitet izrade. Madona ima visok standard i pristup svim mogućim dizajnerima na planeti. Uz to, ona ocenjuje perfekcionizam u svakom smislu. Bilo je to jako značajno, veliko iskustvo za mene i odskočna daska za dalje poslove. A posebno mi je značilo to što sam pozvan da radim i njenu narednu turneju.
U kom smeru je nakon toga išla tvoja karijera?
– Što pre sam hteo da se osamostalim i oformim svoj studio. Želeo sam da ponudim svoje znanje kao kreativnu uslugu, jer sam primetio da ima potrebe za unikatnim – jedinstvenim odevnim i dekorativnim predmetima za pozorište i modu. Dok sam radio na izlozima, pravio sam svakakve predmete od Swarovski kostima za plišanog psa, feder pantalona za klovna koji ima štule, kosu od kristala, kragnu iz vremena Elizabete izrađenu od plastike, oklop koji treba da izgleda kao čelik a napravljen je od sunđera… Dakle, nije nešto što već ima princip i način izrade, već svaki put zahteva inovativnost i menja se u zavisnosti od dostupnog budžeta i vremena. Istovremeno, proces se konstantno usavršava, jer se novi materijali stalno pojavljuju, tako da igri nema kraja. Primetio sam da radionice za kostime retko preuzimaju te poslove, upravo zbog toga što nisu definisani kao kostim već više kao dekorativni predmet ili je vremenski rok nerealan. I to je postalo moj fokus, kombinujem savremenu dostupnu tehnologiju sa tradicinalnim tehnikama, a rad na Brodveju, filmskoj i TV produkciji postali moj prioritet.
Šta sve stvaraš?
– Moja odgovornost je potpun razvoj ideje, od detaljne ilustracije – dizajna koncepta, preko vođenja celog procesa izrade od prototipa do gotovog dela. To delo može da bude kostim, šešir, maska ili neki sam po sebi specifičan predmet. Vremenom sam shvatio da me jako interesuje sci-fi kostim i sam proces od izrade skice (2D) do kostima (3D), kao i mogućnosti inovacije sa novim tehnologijama. Sada se sve više bavim kostimom kao unikatnom skulpturom ili umetničkim nosivim delom. Imao sam nezaboravno iskustvo na Novom Zelandu u okviru takmičenja i konferencije “World of Wearable Arts”. Prikazao sam svoj kostim od insekata i kristala koji su vezeni na koži. Osvojio sam tri nagrade i nadam se da ću sledeće godine ponovo učestvovati.
Koji projekat te je posebno inspirisao?
– Nedavno sam dizajnirao za Cirque du Soleil predstavu u Saudijskoj Arabiji. To mi je bila prva saradnja sa njima i ostvarenje sna, jer sam to želeo jako dugo. Raditi sa njihovim produkcijskim i kreativnim timom, kao i ekipom krojača i modelara je bilo nešto potpuno nestvarno. Ceo proces proizvodnje je doveden do perfekcionizma i u službi je novih ideja. Razumevanje, podrška i otvorenost za njih, učinila je da mi to postane omiljeni projekat. Bio sam u Arabiji mesec dana dok smo postavljali tu predstavu. Nažalost, jedna od posledica ove pandemije je da su mi dve predstave sa Cirque du Soleil ove godine otkazane.
Kako vidiš budućnost u svom poslu nakon pandemije?
– U decembru prošle godine sam sam imao priliku da dizajniram predstavu za otvaranje novog kulturnog centra “Hong Kong’s silicon Valley of Culture” u Hong Kongu. Zbog protesta i nestabilnosti u regionu nisam putovao tamo ali sam uspeo da završim projekat preko Skype-a. Imao sam tim i radionicu u Hong Kongu i vodio sam ceo proces izrade kostima iz Njujorka. Svi sastanci su bili virtualni i ceo proces je okončan bez ličnog upoznavanja. Verovatno će mnogi projekti u budućnosti biti realizovani na sličan način posebno posle pandemije.
Šta te još pokreće u stvaralačkom procesu?
– Motiviše me saradnja sa kreativnim ljudima iz raznih oblasti umetnosti, kao i kad mogu da prenesem znanje mladim umetnicima/ kostimografima. Svestan sam koliko je meni pomoglo poznavanje ljudi koji su nesebično delili svoje znanje sa mnom. Mladi dizajneri dolaze u moj studio na stručnu praksu a poslednjih nekoliko godina sam gostovao kao predavač na univerzitetima Carnegie Mellon, Parsons School of Design, Pace, Princeton, Rutgers, New York Tisch School of the Arts i Harvard Theater Dance Media.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
